Овде станује љубав
После Елзине смрти Луј Арагон је самовао још дугих 12 година, да би потом завештао њихов рај француској држави. Кућа у којој је становао један од најпознатијих књижевних парова била је воденица из 12. века
Руски револуционарни талас лепих, образованих и враголастих Рускиња преплавио је обале Француске и од југа, Нице и Марсеља, разлио се ка престоници доносећи много новог у позоришту, балету, музици, сликарству и књижевности. Елза Триоле, у ствари Ела Каган, па Љиља Брик, њена сестра, па Гала (Далијева, пре тога Елијарова супруга), којој је право име Елена Ивановна Дјаконова... И још много других. Биле су то „руске Францускиње”.
У Вилнев, недалеко од Париза, долазимо колима. С групом знатижељника и очито љубитеља „belles-lettres” пролазимо кроз дворишну капију обраслу у бујни бршљан, а пред нама је једно огромно двориште. Зграде у низу опасују овај стамбени део. Клупе и цвеће, свуда дивно сложене боје, као да је љубичицама све бојено. А на другој, супротној, страни непрегледни видик. Елза Триоле и Луј Арагон, један од најпознатијих књижевних парова, купили су кућу 1951. године. Била је то воденица из 12. века с огромним имањем, парком од шест хектара, помоћним зградама, потоцима и мостићима, шумом и ливадама. Ово имање било је простор њиховог свакодневног живота и инспирације, идилично место, уточиште за пријатеље и уметнике – Пикаса, Фернана Лежеа, Пабла Неруду... Цео овај простор, споља и изнутра, чува изглед и атмосферу њиховог времена. Са свим стварима, детаљима, поклонима пријатеља, чак и изгледа као да су само на тренутак скокнули у шуму да наберу беле и розе цикламе па сели на неку од клупа да предахну...
Московска породица Каган, отац адвокат, мајка наставница музике, имала је две ћерке, старију црвенокосу Љиљу (1891–1978) и плавушу Елу (1896–1970). Наклоњени уметности, и ћерке усмеравају ка том путу. Ела се интересовала за поезију још од детињства, читала Пушкина и Љермонтова и већ са 17 година упознаје уметнички свет тога времена. Тако је и упознала Мајаковског, који ће јој до краја његовог живота бити пријатељ. Напушта Русију 1918. и годину по доласку у Париз удаје се за Андреа Триолеа, официра. Брак је кратко потрајао, али промена имена у Елза Триоле заувек јој је остала. Настанила се у Паризу, где је ушла у француске књижевне кругове.
Између Арагона и Мајаковског
Било је то време надреализма, уметничког покрета који се појављује у Француској после Првог светског рата и дадаизма као „антиуметности” и његовог бунтовничког духа. Многи дадаисти се прикључују надреализму. Аполинер први употребљава појам надреализам још 1917, помињући „нову уметност која тек треба да стигне јер се у ваздуху осећа нова духовна инспирација која ће привући најбистрије главе уметности нашега доба”. А те „главе” били су Андре Бретон, Луј Арагон, Филип Супе... Објавом првог надреалистичког манифеста 1924, Бретон је званично дефинисао покрет као „чисти психички аутоматизам”. У свом програму надреалисти су револуционарни, желе да промене изглед света и ослободе човека свих окова и правила, да открију његову праву личност продирањем у најскривеније просторе свести, што је блиско Фројдовој револуционарној науци о подсвести и сновима. „Чистим психичким аутоматизмом, препуштањем спонтаном функционисању духа без икакве контроле разума може се доћи до једне више, скривене стварности, надреалности.” Писац само треба да бележи све што му падне на памет препуштајући се слободној игри асоцијација. Двадесетих и тридесетих година 20. века Париз је центар па, иако је уметнички правац присутан у целом свету, сматран је француским. Ту су уметници разних сфера и фела... И Рене Магрит и Хуан Миро, Макс Ернст, Дали, Алберто Ђакомети, али и уметници с наших простора – Мони де Були, Давичо, Милан Дединац, Љубиша Јоцић, Душан Матић, Растко Петровић, Коча Поповић, Марко Ристић.
Међу многим песницима у кафеу „Ла купол”, омиљеном уметницима, Елза је 1928. упознала Луја Арагона (1897–1982). Он је већ успешан писац, историчар, надреалиста, док Елзи писање на француском баш и не иде и зато се бави преводима руских писаца. Постаје спона између Арагона и Мајаковског, коме је водич у књижевним круговима, па и преводилац. Арагон је одушевљен руском културом, Пушкином, Кандинским, Дјагиљевим балетом, музиком Стравинског. После година заједничког живота, Арагон је 1939. запросио Елзу, љубав свога живота, остављајући доживотно надахнуће једно другом.
Ево и неколико стихова њој посвећених:
„О, свести моја, о лудости моја / Мој месецу мају, мелодијо моја / Мој рају, мој пожару / Моја васионо, Елза, животе мој.” („Песма”)
„Хоћу да ти кажем велику тајну / Затвори сва врата / Лакше је умрети него волети / Зато ја себе мучим животом / Љубави моја.” („Безимена”)
„Дошао сам теби као што река иде мору / Жртвовао сам једним потезом и свој ток и своје планине / Напустио сам због тебе своје пријатеље и своје детињство.” („Дошао сам теби”)
Материјалне потешкоће ова невероватна жена превазилази израдом накита, перли, комада керамике и преко часописа „Вог” улази у свет моде. За време рата морали су да се крију, обоје су комунисти, она и Јеврејка, па припадници покрета отпора. Управо о томе ће Елза писати у свом роману, за који је добила Гонкурову награду, и то као прва жена. Елзин допринос популаризацији руске књижевности је од огромног значаја. Њени преводи Чехова, Мајаковског, Пастернака, Солжењицина, па састављање „Антологије руске поезије 18–20. века” спојили су Русију и Француску. Њихов послератни живот био је лагодан, путују широм света у социјалистичке земље, држе предавања...
У одајама
Међутим, Елзина ефемерида је заустављена 16. јуна 1970. Био је то дан њене смрти, сликовито овековечен. На једном зиду су записане речи Луја Арагона: „Пун сам заглушујуће тишине љубави!” Луј Арагон је самовао још дугих 12 година, завештавши овај њихов рај француској држави. Кућа-музеј Триоле-Арагон отворена је за посетиоце, а нешто даље на имању је њихово вечно одмориште. Поред података о датумима рођења и смрти, записане су речи Елзе Триоле: „Када једно поред другог будемо коначно почивали, савез наших књига ће нас окупити и у добру и у злу, у будућности која је била наш сан и наша највећа брига, теби и мени.”
Данас, овде живи и неко друго савремено уметничко стваралаштво, изложбе слика и фотографија, скулптура у слободном простору, концерти. Улазимо у ово уметничко царство, урањамо у њихову интиму, огроман је то простор, с пуно одаја како у приземљу тако и на галерији, на спрату. Кухиња с плаво-белим керамичким плочицама од пода до плафона, на њима руком уметника у рељефу рађене светиљке, с огромним столом за ручавање, неопходним уређајима, па са сатом од пода до плафона и с дивним погледом на двориште. Дневни боравак с црно-белим огромним плочама, с камином у коме као да се ватра тек угасила, покрај њега фотеља са стопицама од рогова, па црвени тросед, библиотека, мањи сточић у комбинацији стакла, метала и гвожђа и фотељама од бамбуса, као и округлим прозором „с погледом унутра”, који нас заправо подсећа на порекло ове занимљиве куће, воденице. Свуда су књиге, на полицама, на радном столу, у витринама, око 30.000 њих. Предмети и поклони, атрактивна дела њихових пријатеља, Пикасов портрет Арагона с круном на глави, краља поезије, као нека будућа поштанска марка, па неколико предмета од керамике, вазе, Лежеов велики и урамљени постер познате Елијарове песме „Слобода, ја пишем твоје име”.
Степенице нас воде у нешто интимнији свет овог брачног пара, њихове одаје, спаваће собе, розе купатило... Ту је и тзв. „руска соба” с Елзиним успоменама из Русије, иконама, фотографијама, неизбежним Владимиром Мајаковским, невенчаним мужем њене сестре Љиље Брик, опеване у „Облаку у панталонама”. У једној су соби на сточићу оне стварчице помоћу којих је Елза преживљавала тешке дане оскудице, као да су и нама понуђене да од њих нешто направимо... И књиге, и њихове фотографије које нас подсећају да су доскора овде боравили. Напуштајући ово огромно царство некрунисаног пара, на памети су ми Коктоове речи посвећене одлазећем Полу Елијару: „Једно ме теши, песници се само праве да умиру!”
