Ovde stanuje ljubav

Ruski revolucionarni talas lepih, obrazovanih i vragolastih Ruskinja preplavio je obale Francuske i od juga, Nice i Marselja, razlio se ka prestonici donoseći mnogo novog u pozorištu, baletu, muzici, slikarstvu i književnosti. Elza Triole, u stvari Ela Kagan, pa Ljilja Brik, njena sestra, pa Gala (Dalijeva, pre toga Elijarova supruga), kojoj je pravo ime Elena Ivanovna Djakonova... I još mnogo drugih. Bile su to „ruske Francuskinje”.

U Vilnev, nedaleko od Pariza, dolazimo kolima. S grupom znatiželjnika i očito ljubitelja „belles-lettres” prolazimo kroz dvorišnu kapiju obraslu u bujni bršljan, a pred nama je jedno ogromno dvorište. Zgrade u nizu opasuju ovaj stambeni deo. Klupe i cveće, svuda divno složene boje, kao da je ljubičicama sve bojeno. A na drugoj, suprotnoj, strani nepregledni vidik. Elza Triole i Luj Aragon, jedan od najpoznatijih književnih parova, kupili su kuću 1951. godine. Bila je to vodenica iz 12. veka s ogromnim imanjem, parkom od šest hektara, pomoćnim zgradama, potocima i mostićima, šumom i livadama. Ovo imanje bilo je prostor njihovog svakodnevnog života i inspiracije, idilično mesto, utočište za prijatelje i umetnike – Pikasa, Fernana Ležea, Pabla Nerudu... Ceo ovaj prostor, spolja i iznutra, čuva izgled i atmosferu njihovog vremena. Sa svim stvarima, detaljima, poklonima prijatelja, čak i izgleda kao da su samo na trenutak skoknuli u šumu da naberu bele i roze ciklame pa seli na neku od klupa da predahnu...

Moskovska porodica Kagan, otac advokat, majka nastavnica muzike, imala je dve ćerke, stariju crvenokosu Ljilju (1891–1978) i plavušu Elu (1896–1970). Naklonjeni umetnosti, i ćerke usmeravaju ka tom putu. Ela se interesovala za poeziju još od detinjstva, čitala Puškina i Ljermontova i već sa 17 godina upoznaje umetnički svet toga vremena. Tako je i upoznala Majakovskog, koji će joj do kraja njegovog života biti prijatelj. Napušta Rusiju 1918. i godinu po dolasku u Pariz udaje se za Andrea Triolea, oficira. Brak je kratko potrajao, ali promena imena u Elza Triole zauvek joj je ostala. Nastanila se u Parizu, gde je ušla u francuske književne krugove.

Između Aragona i Majakovskog

Bilo je to vreme nadrealizma, umetničkog pokreta koji se pojavljuje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata i dadaizma kao „antiumetnosti” i njegovog buntovničkog duha. Mnogi dadaisti se priključuju nadrealizmu. Apoliner prvi upotrebljava pojam nadrealizam još 1917, pominjući „novu umetnost koja tek treba da stigne jer se u vazduhu oseća nova duhovna inspiracija koja će privući najbistrije glave umetnosti našega doba”. A te „glave” bili su Andre Breton, Luj Aragon, Filip Supe... Objavom prvog nadrealističkog manifesta 1924, Breton je zvanično definisao pokret kao „čisti psihički automatizam”. U svom programu nadrealisti su revolucionarni, žele da promene izgled sveta i oslobode čoveka svih okova i pravila, da otkriju njegovu pravu ličnost prodiranjem u najskrivenije prostore svesti, što je blisko Frojdovoj revolucionarnoj nauci o podsvesti i snovima. „Čistim psihičkim automatizmom, prepuštanjem spontanom funkcionisanju duha bez ikakve kontrole razuma može se doći do jedne više, skrivene stvarnosti, nadrealnosti.” Pisac samo treba da beleži sve što mu padne na pamet prepuštajući se slobodnoj igri asocijacija. Dvadesetih i tridesetih godina 20. veka Pariz je centar pa, iako je umetnički pravac prisutan u celom svetu, smatran je francuskim. Tu su umetnici raznih sfera i fela... I Rene Magrit i Huan Miro, Maks Ernst, Dali, Alberto Đakometi, ali i umetnici s naših prostora – Moni de Buli, Davičo, Milan Dedinac, Ljubiša Jocić, Dušan Matić, Rastko Petrović, Koča Popović, Marko Ristić.

Među mnogim pesnicima u kafeu „La kupol”, omiljenom umetnicima, Elza je 1928. upoznala Luja Aragona (1897–1982). On je već uspešan pisac, istoričar, nadrealista, dok Elzi pisanje na francuskom baš i ne ide i zato se bavi prevodima ruskih pisaca. Postaje spona između Aragona i Majakovskog, kome je vodič u književnim krugovima, pa i prevodilac. Aragon je oduševljen ruskom kulturom, Puškinom, Kandinskim, Djagiljevim baletom, muzikom Stravinskog. Posle godina zajedničkog života, Aragon je 1939. zaprosio Elzu, ljubav svoga života, ostavljajući doživotno nadahnuće jedno drugom.

Evo i nekoliko stihova njoj posvećenih:

„O, svesti moja, o ludosti moja / Moj mesecu maju, melodijo moja / Moj raju, moj požaru / Moja vasiono, Elza, živote moj.” („Pesma”)

„Hoću da ti kažem veliku tajnu / Zatvori sva vrata / Lakše je umreti nego voleti / Zato ja sebe mučim životom / Ljubavi moja.” („Bezimena”)

„Došao sam tebi kao što reka ide moru / Žrtvovao sam jednim potezom i svoj tok i svoje planine / Napustio sam zbog tebe svoje prijatelje i svoje detinjstvo.” („Došao sam tebi”)

Materijalne poteškoće ova neverovatna žena prevazilazi izradom nakita, perli, komada keramike i preko časopisa „Vog” ulazi u svet mode. Za vreme rata morali su da se kriju, oboje su komunisti, ona i Jevrejka, pa pripadnici pokreta otpora. Upravo o tome će Elza pisati u svom romanu, za koji je dobila Gonkurovu nagradu, i to kao prva žena. Elzin doprinos popularizaciji ruske književnosti je od ogromnog značaja. Njeni prevodi Čehova, Majakovskog, Pasternaka, Solženjicina, pa sastavljanje „Antologije ruske poezije 18–20. veka” spojili su Rusiju i Francusku. Njihov posleratni život bio je lagodan, putuju širom sveta u socijalističke zemlje, drže predavanja...

U odajama

Međutim, Elzina efemerida je zaustavljena 16. juna 1970. Bio je to dan njene smrti, slikovito ovekovečen. Na jednom zidu su zapisane reči Luja Aragona: „Pun sam zaglušujuće tišine ljubavi!” Luj Aragon je samovao još dugih 12 godina, zaveštavši ovaj njihov raj francuskoj državi. Kuća-muzej Triole-Aragon otvorena je za posetioce, a nešto dalje na imanju je njihovo večno odmorište. Pored podataka o datumima rođenja i smrti, zapisane su reči Elze Triole: „Kada jedno pored drugog budemo konačno počivali, savez naših knjiga će nas okupiti i u dobru i u zlu, u budućnosti koja je bila naš san i naša najveća briga, tebi i meni.”

Danas, ovde živi i neko drugo savremeno umetničko stvaralaštvo, izložbe slika i fotografija, skulptura u slobodnom prostoru, koncerti. Ulazimo u ovo umetničko carstvo, uranjamo u njihovu intimu, ogroman je to prostor, s puno odaja kako u prizemlju tako i na galeriji, na spratu. Kuhinja s plavo-belim keramičkim pločicama od poda do plafona, na njima rukom umetnika u reljefu rađene svetiljke, s ogromnim stolom za ručavanje, neophodnim uređajima, pa sa satom od poda do plafona i s divnim pogledom na dvorište. Dnevni boravak s crno-belim ogromnim pločama, s kaminom u kome kao da se vatra tek ugasila, pokraj njega fotelja sa stopicama od rogova, pa crveni trosed, biblioteka, manji stočić u kombinaciji stakla, metala i gvožđa i foteljama od bambusa, kao i okruglim prozorom „s pogledom unutra”, koji nas zapravo podseća na poreklo ove zanimljive kuće, vodenice. Svuda su knjige, na policama, na radnom stolu, u vitrinama, oko 30.000 njih. Predmeti i pokloni, atraktivna dela njihovih prijatelja, Pikasov portret Aragona s krunom na glavi, kralja poezije, kao neka buduća poštanska marka, pa nekoliko predmeta od keramike, vaze, Ležeov veliki i uramljeni poster poznate Elijarove pesme „Sloboda, ja pišem tvoje ime”.

Stepenice nas vode u nešto intimniji svet ovog bračnog para, njihove odaje, spavaće sobe, roze kupatilo... Tu je i tzv. „ruska soba” s Elzinim uspomenama iz Rusije, ikonama, fotografijama, neizbežnim Vladimirom Majakovskim, nevenčanim mužem njene sestre Ljilje Brik, opevane u „Oblaku u pantalonama”. U jednoj su sobi na stočiću one stvarčice pomoću kojih je Elza preživljavala teške dane oskudice, kao da su i nama ponuđene da od njih nešto napravimo... I knjige, i njihove fotografije koje nas podsećaju da su doskora ovde boravili. Napuštajući ovo ogromno carstvo nekrunisanog para, na pameti su mi Koktoove reči posvećene odlazećem Polu Elijaru: „Jedno me teši, pesnici se samo prave da umiru!”