На ивици офсајда
Армије душебрижника и комесара с друштвених мрежа даноноћно проверавају регуларност „сумњивих” романа, песама, филмова, позоришних представа. Тако се у „офсајду” нашао и чувени кувар Џејми Оливер
Нова нормалност постистинског света неповратно је утицала и на суштину врхунског спорта. Одавно претворена у један од најпрофитабилнијих огранака индустрије забаве, професионална надметања у фудбалу, кошарци, тенису, атлетици и другим најпопуларнијим екипним и индивидуалним спортовима од преплаћених гладијатора траже да своја махом тетовирана тела троше у аренама скоро па сваки божји дан. Спортски кабловски и дигитални канали емитују програм двадесет и четири часа, седам дана у недељи, а исто радно време имају и кладионице. На прву лопту, тешко је не помислити да је овде реч о неукротивом хаосу, али је, чим се на ту исту лопту стане, још лакше закључити како је резултатска неизвесност сада само синтагма, и ништа више.
За тако драматичну промену парадигме утакмице кључан је тренутак увођење институције ВАР-а. Иза тобожње добре намере да се приликом доношења одлука о спорним ситуацијама искључи свака могућност „слободног судијског уверења” стоји решеност да се управља свим кључним догађајима на терену. Зато уместо човека у црном кључне одлуке доносе људи из сенке а коначан исход утакмице не зависи од онога што се дешава на спортском борилишту, већ од онога како ће ти догађаји бити протумачени у контролној соби за видео-надзор.
Није, дакле, реч ни о каквој иновацији, већ о новом облику добре старе цензуре!
Било би, међутим, наивно макар и на трен помислити како се то ждановизам из света књижевности, позоришта, филма и ликовног стваралаштва наједном изместио у свет спорта и разоноде. Напротив, ВАР је одавно промовисан као поуздано идеолошко оруђе за борбу против „спорних момената” у уметности. Јер армије душебрижника и комесара с друштвених мрежа даноноћно проверавају регуларност сумњивих романа, приповетки, песама, филмова, позоришних представа, слика, скулптура и уметничких инсталација. Тако се у „офсајду” нашао и чувени кувар Џејми Оливер.
Стекавши светску славу кувањем пред ТВ камерама, Џејми Оливер се – након бављења угоститељством и борбе за здравију исхрану британских школараца – посветио и писању. Да ли сâм или у сарадњи с неким писцем из сенке, створио је књижевног јунака који се већ у својој другој укориченој авантури под насловом „Били и епско бекство” уплео у трице и кучине политичке (не)коректности сусревши се с малим Абориџином Рубијем. Према мишљењу организација које се у Аустралији боре за права припадника тамошњих Првих народа, славни кувар је свог Рубија зачинио с превише расних стереотипа, чиме је увредио њихова идентитетска осећања. Издавачу није преостало ништа друго него да уради оно што кувар ради са изгорелим јелом – повукао је књигу из књижара!
„Хватање” Џејмија Оливера у офсајд политичке коректности ни по чему се не разликује од многих случајева у којима је ВАР суштински утицао на коначне исходе спортских надметања и судбине многих стваралаца. Али уметност и те како уме да се избори са сваким настојањем да се подвргне и најбезазленијој контроли и да умакне свакој врсти присмотре. Историја нас учи како су управо у сличним (не)условима настајала дела изузетне и трајне вредности. Да ће тако бити и у ери ВАР-а, наговештавају романи „Крхотине” Брета Истона Елиса и „Бечки роман” Драгана Великића.
По месту рођења и живљења раздвојени целим једним океаном, по датуму рођења удаљени један од другог целу једну деценију, двојицу прозаиста изразито различитих поетика и тематских преокупација ове године није спојила само београдска Лагуна, код које су објављени њихови нови романи, већ и начин на који су се у њима суочили са сопственом и глобалном стварности. Брет Истон Елис се у свом новом остварењу враћа у време када је писао и у коме се догађају његова прва два романа „Мање од нуле” и „Правила привлачности”. То чини не излазећи из свог личног и списатељског идентитета. Тиме успева да створи упечатљив књижевни лик славнога писца који се као матурант престижне лосанђелоске гимназије био нашао усред хорор приче достојне најбољих филмова Џона Карпентера или Веса Крејвена. Драган Великић пак пише о најнепосреднијој данашњици не одричићи се кулиса своје средњоевропске географије, хватајући се у коштац с личном породичном драмом чији сиже као да је пресликан из драмског света Карла Крауса а њена срж као да је озрачена јетким цинизмом Бернхардовог поимања аустријског света.
Али када с читалачким задовољством уронимо у дубље слојеве Елисових „Крхотина” и Великићевог „Бечког романа”, прво наилазимо на тематску сличност, а потом и на драгоцени ауторски глас који, све и да хоће, неће моћи да ућуткају већ помињане судије из ВАР собе.
Оба романописца се у сржи своје приче суочавају с питањем начина проблематизовања (хомо)сексуалности. Али уместо да се задовоље давањем одговора на питање како се у ери политике коректности и културе поништавања изборити с овом темом у стваралачком смислу, и амерички и српски аутор иду даље напуштајући странице свога књижевног света, храбро сведочећи о сопственим животним искуствима. Елисов јунак „Крхотина” се све време суочава са (само)разоткривањем сопствене хомосексуалности у свету који се од осамдесетих година прошлог века у том смислу тобож драматично променио. Приповедајући о позадини кафкијанског валцера који се данас плеше по нотама ЕУ друштвених законоправила, јунак Великићевог „Бечког романа” излаже родитељско искуство прихватања синовљевог сексуалног опредељења.
Суштинска вредност храброг искорака двојице одавно етаблираних и радо читаних писаца почива у Елисовој и Великићевој безрезервној вери у смисао и моћ књижевности. Управо њихова сумња у друштво и вера у стваралаштво чине да „Крхотине” и „Бечки роман” остану на ивици офсајда, не дозвољавајући ВАР-у да утиче на крајњи исход животно важне Игре.
