Na ivici ofsajda
Armije dušebrižnika i komesara s društvenih mreža danonoćno proveravaju regularnost „sumnjivih” romana, pesama, filmova, pozorišnih predstava. Tako se u „ofsajdu” našao i čuveni kuvar Džejmi Oliver
Nova normalnost postistinskog sveta nepovratno je uticala i na suštinu vrhunskog sporta. Odavno pretvorena u jedan od najprofitabilnijih ogranaka industrije zabave, profesionalna nadmetanja u fudbalu, košarci, tenisu, atletici i drugim najpopularnijim ekipnim i individualnim sportovima od preplaćenih gladijatora traže da svoja mahom tetovirana tela troše u arenama skoro pa svaki božji dan. Sportski kablovski i digitalni kanali emituju program dvadeset i četiri časa, sedam dana u nedelji, a isto radno vreme imaju i kladionice. Na prvu loptu, teško je ne pomisliti da je ovde reč o neukrotivom haosu, ali je, čim se na tu istu loptu stane, još lakše zaključiti kako je rezultatska neizvesnost sada samo sintagma, i ništa više.
Za tako dramatičnu promenu paradigme utakmice ključan je trenutak uvođenje institucije VAR-a. Iza tobožnje dobre namere da se prilikom donošenja odluka o spornim situacijama isključi svaka mogućnost „slobodnog sudijskog uverenja” stoji rešenost da se upravlja svim ključnim događajima na terenu. Zato umesto čoveka u crnom ključne odluke donose ljudi iz senke a konačan ishod utakmice ne zavisi od onoga što se dešava na sportskom borilištu, već od onoga kako će ti događaji biti protumačeni u kontrolnoj sobi za video-nadzor.
Nije, dakle, reč ni o kakvoj inovaciji, već o novom obliku dobre stare cenzure!
Bilo bi, međutim, naivno makar i na tren pomisliti kako se to ždanovizam iz sveta književnosti, pozorišta, filma i likovnog stvaralaštva najednom izmestio u svet sporta i razonode. Naprotiv, VAR je odavno promovisan kao pouzdano ideološko oruđe za borbu protiv „spornih momenata” u umetnosti. Jer armije dušebrižnika i komesara s društvenih mreža danonoćno proveravaju regularnost sumnjivih romana, pripovetki, pesama, filmova, pozorišnih predstava, slika, skulptura i umetničkih instalacija. Tako se u „ofsajdu” našao i čuveni kuvar Džejmi Oliver.
Stekavši svetsku slavu kuvanjem pred TV kamerama, Džejmi Oliver se – nakon bavljenja ugostiteljstvom i borbe za zdraviju ishranu britanskih školaraca – posvetio i pisanju. Da li sâm ili u saradnji s nekim piscem iz senke, stvorio je književnog junaka koji se već u svojoj drugoj ukoričenoj avanturi pod naslovom „Bili i epsko bekstvo” upleo u trice i kučine političke (ne)korektnosti susrevši se s malim Aboridžinom Rubijem. Prema mišljenju organizacija koje se u Australiji bore za prava pripadnika tamošnjih Prvih naroda, slavni kuvar je svog Rubija začinio s previše rasnih stereotipa, čime je uvredio njihova identitetska osećanja. Izdavaču nije preostalo ništa drugo nego da uradi ono što kuvar radi sa izgorelim jelom – povukao je knjigu iz knjižara!
„Hvatanje” Džejmija Olivera u ofsajd političke korektnosti ni po čemu se ne razlikuje od mnogih slučajeva u kojima je VAR suštinski uticao na konačne ishode sportskih nadmetanja i sudbine mnogih stvaralaca. Ali umetnost i te kako ume da se izbori sa svakim nastojanjem da se podvrgne i najbezazlenijoj kontroli i da umakne svakoj vrsti prismotre. Istorija nas uči kako su upravo u sličnim (ne)uslovima nastajala dela izuzetne i trajne vrednosti. Da će tako biti i u eri VAR-a, nagoveštavaju romani „Krhotine” Breta Istona Elisa i „Bečki roman” Dragana Velikića.
Po mestu rođenja i življenja razdvojeni celim jednim okeanom, po datumu rođenja udaljeni jedan od drugog celu jednu deceniju, dvojicu prozaista izrazito različitih poetika i tematskih preokupacija ove godine nije spojila samo beogradska Laguna, kod koje su objavljeni njihovi novi romani, već i način na koji su se u njima suočili sa sopstvenom i globalnom stvarnosti. Bret Iston Elis se u svom novom ostvarenju vraća u vreme kada je pisao i u kome se događaju njegova prva dva romana „Manje od nule” i „Pravila privlačnosti”. To čini ne izlazeći iz svog ličnog i spisateljskog identiteta. Time uspeva da stvori upečatljiv književni lik slavnoga pisca koji se kao maturant prestižne losanđeloske gimnazije bio našao usred horor priče dostojne najboljih filmova Džona Karpentera ili Vesa Krejvena. Dragan Velikić pak piše o najneposrednijoj današnjici ne odričići se kulisa svoje srednjoevropske geografije, hvatajući se u koštac s ličnom porodičnom dramom čiji siže kao da je preslikan iz dramskog sveta Karla Krausa a njena srž kao da je ozračena jetkim cinizmom Bernhardovog poimanja austrijskog sveta.
Ali kada s čitalačkim zadovoljstvom uronimo u dublje slojeve Elisovih „Krhotina” i Velikićevog „Bečkog romana”, prvo nailazimo na tematsku sličnost, a potom i na dragoceni autorski glas koji, sve i da hoće, neće moći da ućutkaju već pominjane sudije iz VAR sobe.
Oba romanopisca se u srži svoje priče suočavaju s pitanjem načina problematizovanja (homo)seksualnosti. Ali umesto da se zadovolje davanjem odgovora na pitanje kako se u eri politike korektnosti i kulture poništavanja izboriti s ovom temom u stvaralačkom smislu, i američki i srpski autor idu dalje napuštajući stranice svoga književnog sveta, hrabro svedočeći o sopstvenim životnim iskustvima. Elisov junak „Krhotina” se sve vreme suočava sa (samo)razotkrivanjem sopstvene homoseksualnosti u svetu koji se od osamdesetih godina prošlog veka u tom smislu tobož dramatično promenio. Pripovedajući o pozadini kafkijanskog valcera koji se danas pleše po notama EU društvenih zakonopravila, junak Velikićevog „Bečkog romana” izlaže roditeljsko iskustvo prihvatanja sinovljevog seksualnog opredeljenja.
Suštinska vrednost hrabrog iskoraka dvojice odavno etabliranih i rado čitanih pisaca počiva u Elisovoj i Velikićevoj bezrezervnoj veri u smisao i moć književnosti. Upravo njihova sumnja u društvo i vera u stvaralaštvo čine da „Krhotine” i „Bečki roman” ostanu na ivici ofsajda, ne dozvoljavajući VAR-u da utiče na krajnji ishod životno važne Igre.
