Качарево воли колико и Париз
Фото-репортер Милован Мики Ћировски три деценије живи на релацији Србија–Француска. Објективом је забележио важне догађаје наших људи који живе у Граду светлости, а фотографије о томе нашле су се на две изложбе у тамошњем културном центру
Важни догађаји, ретки сусрети и историја у црно-белој и колор техници високе резолуције, неки важни људи из света политике, уметности, ухваћени у поверљивим разговорима, али и неформалним тренуцима...
Ово је само део онога што су посетиоци изложбе фото-репортера Милована Микија Ћировског могли недавно да виде у галерији Културног центра Србије у Паризу. Галерија у близини центра „Жорж Помпидуˮ, у епицентру француске престонице, други пут за годину дана уступила је свој простор уметнику који је родом Качаревац, а Парижанин више о три деценије.
Ћировски је професионални век провео на терену радећи за агенције Танјуг, Бета, листове „Данас” и „Глас”, а посебно за „Панчевац”, најстарији недељник на Балкану.
Успут је, како каже, увек радио и „нешто са стране”, хватајући у кадар вредне сцене друштвеног живота, а много од тог опуса прати и богату историју Културног центра Србије и промоцију српске културе у Паризу. Зато није изненађење што је управо Микијевим фотографијама прошле године започета прослава пола века рада овог центра, обележавањем периода од оснивања 1973. до 1980. године, а настављена поставком документарних фотографија „Фото записи 2.0”.
Кроз његов објектив, све од времена када се из Качарева запутио да студира фотографију у Паризу, прошли су највећи уметници којима је овај центар био повезница са светом, као што су сликар Владимир Величковић, књижевник Данило Киш, редитељ Емир Кустурица….
Посао око припреме изложбе подсетио је Микија на почетак рада, али и на неке људе, попут Александра Прље, изванредног дипломату с драгоценим контактима (и пре тога главног и одговорног уредника листа „Политика”), којем, каже, дугује улазак у Културни центар.
Ћировски се након студија у Паризу вратио у своје Качарево, али деведесетих је поново отишао у Француску, где је радио као репортер.
Стално на релацији Француска–Србија–Француска, Мики стиже да својим фото-апаратом заустави и збивања у Панчеву. Зато на неку нову изложбу чека и „његова” историја града на Тамишу – од оне културне до „животне” – у градским кафанама.
„Фотографија за новине живи само један дан. Данас си је урадио и сутра она више није актуелна, сем, ако је не вежеш за неки догађај. Онда добија дубину, тежину и трајање. Имам много таквих везаних за Панчево, али ће ми требати сигурно бар годину дана да припремим такву изложбу, а размишљам о томе”, закључује Ћировски.
