Звезда падалица
Неосвојиве тврђаве се не побеђују насиљем, већ памећу
Баш као што сам и слутила, десило се... Мук, бол, огорченост и тишину због изгубљених 14 живота, заменили су насиље, деструкција, стихија. Рушевина више није била само железничка и аутобуска станица у Новом Саду, већ је то постао и центар српске Атине. И више није важно да ли су то били ови или они, наши или ваши, кад су поједине телевизије од тога направиле спектакл, целодневни ријалити програм, заборавивши који је циљ, због чега су ту... Заборавили су голему тугу и страдалништво... окренувши се сопственим ситним пролазним интересима. Изгубивши свако достојанство и умањујући величину жртве. Сутрадан, као да ништа није било... Да ли се нешто постигло? Неки су задовољно трљали руке због рејтинга, други су се вратили својим малим животима. Све је исто, али 14 живота нема. Њих нико не може да врати. Неосвојиве тврђаве се не побеђују насиљем, већ памећу.
У таласу велике туге неки други ухлебљење и животну радост пронашли су на далеком континенту, у трци за избор новог председника САД, сладивши се самодопадљивошћу, правећи од јавног приватни шоу, забављајући немислеће масе и сврставајући себе у недодирљиве звезде. Али, она добра стара каже – ко високо лети, ниско падне! Попут звезде падалице. Да ли смо и ми толико пали, треснувши јако о земљу попут метеорита, распавши се у хиљаду делића? Од ексклузивног извештача из САД са Пинк телевизије сазнали смо да су успешне само оне жене које се богато удају, попут Џеки Кенеди, и то два пута.
Па шта да радимо ми, несрећне, које смо се удале за уметнике, заведене креативним, маштовитим животом, не размишљајући о вили са базеном, далеким баснословним дестинацијама, ташнама марке „луј витон” и осталим овоземаљским похлепама. Ових дана, попут турске серије, опчињени смо били филмским пољупцем, за столом где је седела успешна Џеки Кенеди, ишчекивали просидбу века, ламентовали над сопственом несрећом, заборавивши у тренутку на оне завијене у црно који нису стигли ни до топлог дома, нити ће икада, а камоли тако далеко, до обећане земље. А још мање до олтара.
Победа америчког кандидата Доналда Трампа на изборима оставила је у сенци новосадску трагедију. Певало се и славило и у малој земљи на брдовитом Балкану. Подизали билборди, вијориле заставе, јавно честитало на новонасталим медијима. И опет смо се поделили. Не само на оне богате и сиромашне удаваче, већ и на трамповце и они који то нису. Јер, увек је слађе завирити у туђе двориште. А поједине политичке личности и функционери, гостујући на тим медијима, дали су овим телевизијама на легитимности. Нема везе што се на њима не поштују основни морални и новинарски кодекси. Све је само интерес. На томе све почива и све се завршава. И како онда да васпитавамо нашу децу? Добро се удај, образовање није битно... Приклони се нискости и речнику улице, и напредоваћеш... Новац је само важан, све остало заборави. Благо нама, мајкама женске деце... Благо нама, оваквом друштву у којем су емоције и лепо васпитање одавно деградирани. И немојте онда кривити децу. Што би рекао велики Душко Радовић – „Туците своју децу чим приметите да почињу да личе на вас”. Али, и батина, она васпитна, одавно је из раја протерана... Није ни чудо што је ових дана најпопуларнији налог на друштвеним мрежама „Мој Београд” затрпан сликама вршњачког насиља... Да нису наша деца заличила на нас и на наше телевизије?
И таман када смо хтели да опустимо душу и мисли уз спорт, утакмицу између Црвене звезде и Барселоне, коју је преносио РТС 1, уз коментаторске реплике увек убедљивог Немање Матића, уз пораз наших црвено-белих, на муку су нам стали једни те исти спортски аналитичари у студију РТС. Зар је могуће да међу нашим паметним људима нема других? Једни те исти заузимају јавни простор сувислим коментарима. Тако професор Дејан Недић, ваљада сматрајући да је веома духовит, на конкретно питање водитељке Тијане Јефтић поздравља своју децу на екскурзији, наставнике и директора школе, отворено признајући да је више у мислима био са њима него на Маракани. Телевизије су одавно постале платформе за приватне промоције, идеологије. Када се валцер Андреа Ријуа буде завртео на Првом програму, као и паметне мисли Владете Јеротића, излечићемо и нас заблуделе... До тада, уживајте у пољупцу века, у личном сепареу Џеки Кенеди!
У НОВОМ "КАДРИРАЊУ", У "ТВ РЕВИЈИ", У ПЕТАК 22. НОВЕМБРА, УЗ "ПОЛИТИКУ", ПРОЧИТАЈТЕ КАКО ИЗГЛЕДА НАШЕ ДРУШТВО ВИЂЕНО ОЧИМА ДЕТЕТА
