Позориште КПГТ одувек је било и мејнстрим и алтернатива, па и онда када га је млади београдски глумац Лука Павловић први пут посетио са шеснаест година.

И данас је овај театар другачији, на неки свој начин, али и даље посећен. Када нема представа, организују се различити догађаји. Журке, семинари и књижевне вечери само су неки од повода за боравак у култном месту код Шећеране на Чукарици. 

– Не бих делио КПГТ на пре и после – каже Павловић који је ту одмах упознао и једног од покретача овог театра основаног сада већ далеке 1978. године, Љубишу Ристића. Знао је, каже, од самог почетка да је реч о великом редитељу од кога може пуно да научи.

Бакина „кривица”

– Захвалан сам на томе што нам је било дозвољено да наш таленат и рад неко препозна и дâ нам прилику да играмо најбоље стране и домаће комаде који су ушли у историју позоришне уметности. Покушавамо и трудимо се да одржимо квалитет из прошлости, али и да уграбимо неке нове прилике – каже 27-годишњак с Дорћола.

Лука се опробао у више представа, а једна од оних где је оставио највећи печат и потврдио да је заиста пуно научио јесте Шекспиров „Ричард Трећи”. Лик који својим сплеткама и довитљивим умом, фаталистичким идејама долази до трона младом човеку није лако тако успешно дочарати.  

– Једино је било тешко када човек препозна у себи неке одређене црте тих људи. Е, онда се запиташ: „Да ли је могуће да те ствари ја у себи потајно кријем?” Тада настаје мала унутрашња драма коју сваки глумац мора да савлада да би могао достојно да стане иза тог лика и улоге коју обавља – искрен је млади глумац.

Питамо га да ли зна ко је све од великих светских глумаца улазио у овај тежак и контроверзан лик. Имена од којих се млади глумац може и најежити и уплашити. То су Ал Пачино, Лоренс Оливије, да на претерамо с набрајањем. Занима нас Лукина реакција.

– Сваку улогу коју добијем трудим се да је одиграм на себи својствен начин. Знам ко је све играо Ричарда, али ми глумци трудимо се да увек пронађемо нешто што досад нико није урадио. Некад имамо више успеха, некад мање. Али ако кренемо од тога да је то наше виђење лика, онда смо увек на правом путу. Ту представу играмо напољу, у дворишту
КПГТ-а. Доживљај какав се ретко виђа у позориштима – каже наш саговорник.

Имао је срећу да ради само најквалитетније и најпризнатије романе и дела. Издваја „Љубавну причу” Пурише Ђорђевића, „Камен за под главу” Милице Новковић и „Слике жалосних доживљаја” Деане Лесковар. Такође и дуодраму „Емигранти” Славомира Мрожека коју игра с колегом и пријатељем Стефаном Југовићем.

Већ 22 године траје његово путовање с глумом. За све је „крива” његова покојна бака која га је одвела на први час кад је имао само пет година. Пуно је и година учења: од Ненада и Снежане Ненадовић научио је да буде бољи човек и да ужива у игри, од Михаила Лаптошевића како ту игру да пренесе на колеге и публику. И онда је наставио на факултету код професорке Љиљане Благојевић која је све његове сегменте духа, тела и карактера морала да сведе, што је, признаје данас, било јако тешко за обоје, и на томе јој јако захваљује.

Лука је дорћолско дете. Слобода, мир, детињство, добар хумор, фудбал, трамвај, први пољубац. Ово су само нека од његових првих асоцијација на део Београда где је одрастао и о којем говори врло емотивно.

– Дорћол је вероватно једино место на свету у којем се осећам тотално слободно. Само детињство је невероватно лепо. Дорћол значи раскршће, и кад размишљам о томе, мислим управо о тим емотивним и животним раскрсницама и путевима које је Дорћол видео, осетио и с нама прошао, а да ником није рекао, умео је да ћути. Неће Дорћол никад да изда. Врло је једноставно: пригрли и заволи Дорћол и он ће тебе – каже он.

Такав је и кад говори о фудбалском клубу Црвена звезда. Још једна емоција која се најбоље осети на северу када се запева навијачка песма „Једина љубави живота мог”. Често се тада присети и реченице нашег великог глумца Љубе Тадића: „Нема велике љубави без велике радости, али и без велике патње.” Е, то вам је Црвена звезда...

– Још као дете отишао сам на стадион и осетио ту љубав која не може тако лако да се објасни – признаје своју везаност за овај спорт Лука.

Иако се већ доказао у позоришним улогама, очекују га доказивања и у телевизијским серијама и филму, мада није без искуства и на том плану.

У ово време хиперпродукције често су кастинзи затворени, па Лука по искреном признању није најзадовољнији својим изласком у свет филма, међутим, ту и тамо деси се нешто.

Улоге у „Клану” и „Сељацима”

Играо је у серији „Клан” и у серији „Сељаци”, а филмски деби имао је још 2014. у филму „Једнаки”, омнибусу који незаслужено никада није приказан на већим телевизијским каналима.

– Хиперпродукција доноси и доста добрих ствари. Надам се да ће ме срећа погледати наредних година и у том погледу – каже за „Магазин” наш саговорник.

Као припадник млађе генерације има и нека своја начела и правила којих се држи, па каже:

– Некако и волим и не волим да правим планове. Треба живети сада и овог тренутка без освртања на прошлост и без претераног гледања у будућност. Себе видим као пре свега срећног човека који ради посао који воли и од тога може да живи.

Вечери поезије

Свој глумачки дар Лука је пренео и на рецитовање или како глумци воле да кажу: казивање поезије, па тако учествује и на вечерима поезије под називом „ЧеВе поезије” које се одржава на више места у Београду, што је уједно занимљив начин популаризације ове уметности. На репертоару су песме познатих домаћих и страних поета, али и млађих снага који долазе. Атмосфера је пријатна, опуштена, а дружења младог света заврше се уз музику и песму.