Све више младих осећа се изоловано
Све већи број младих, иако окружени великим бројем других људи, данас се суочава са доживљајем изолованости и усамљености који може бити штетан по физичко и ментално здравље, речено је на трибини „На кафи са психологом”, која је одржана на тему „Пандемија усамљености: Да ли нас самоћа убија?
Усамљеност је, по оцени Светске здравствене организације, „глобална претња по здравље” и често се по својим општим негативним ефектима пореди с пушењем 15 цигарета дневно. Истраживања указују да су негативним осећањима усамљености најјаче погођена група млади, посебно млади мушкарци, чак више него особе старије од 75 година, које су раније биле на врху листе. Психотерапеуткиња Центра за бригу о менталном здрављу младих Ања Симоновић изјавила је да је усамљеност свима блиска тема, чак и искуствено. Она је истакла да је из разговора са младима сазнала да им је тешко да о усамљености разговарају са старијима, јер они подразумевају да то није проблем младих људи. Симоновић је навела да је предрасуда да су млади повезани и да комуникација на друштвеним мрежама не значи да се не осећају усамљено и истакла да усамљеност оставља последице на физичко здравље, али да су психолошке последице драматичније, као и да студије показују повезаност усамљености са депресијом и психијатриским ентитетима.
„Усамљеност у темељу носи мањак самопоуздања и негативан однос према самом себи, што спречава особу да ступи у квалитетан и аутентичан однос са другим људима”, прецизирала је Симоновић и додала да постоје бројна животна поља у којима се друштвеном или стручном интервенцијом може побољшати отпорност појединца на негативна осећања, али и њихово лакше превазилажење. „Улога медија би могла бити велика и они би могли да помогну у дестигматизацији”, додала је Симоновић.
Психоаналитичар Александар Димитријевић направио је разлику између самоће и осећаја усамљености наводећи да људи могу уживати у самоћи као времену за опуштање или дубоку контемплацију, док је усамљеност повезана са емоцијама туге и патње.
„Усамљеност може водити депресији, повишеној агресивности, довести до соматских проблема, она може водити социјалној анксиозности. Могу почети да избегавам људе зато што мислим да се нико никада неће дружити са мном”, казао је Димитријевић.
Већ двадесет година се, наводи психоаналитичар, истражује утицај социјалне комуникације на интернету на социјалну анксиозност.
„Прве хипотезе су биле да ће анксиозна особа користити интернет јер је ту заклоњена, њен идентитет није изложен у потпуности и може узети туђе име или да се представи као више различитих особа. Али то је само једна опција”, казао је.
Димитријевић описује да је за комуникацију и разумевање изузетно важан директан контакт, осећај присутности другог и могућност да се види његова фацијална експресија и чује боја гласа.
„У оба света, виртуелном и реалном, губимо оно што је неопходно да бисмо заиста пришли људима и постајемо на различите начине кукавице. А то бојим се у наредним годинама можемо само све чешће да се сусрећемо”, казао је Димитријевић.
Ако је осећај усамљености присутан, закључили су панелисти, најефикаснијо средство су групе самопомоћи, где особа која од нечега пати може да размени искуства са онима који имају исто искуство. Такође, групна и дуготрајна индивидуална психотерапија могу довести до великих помака, пошто особа може да осети да је неко разуме и прихвата, те да сама разуме себе. Коначно, на нивоу целокупног система заштите менталног здравља, трендови указују на неопходност увођења рада у заједници, где пацијенти, уз помоћ, настављају да раде и живе изван болница, тако да им бива очуван осећај да припадају и дају допринос друштву у коме живе.
