Хероине с кућног прага

Да њих није било, да нису показале другу врсту херојства, угасили би се многи домови, још више деце би умрло од глади и постало сирочад, а они који су преживели ратне страхоте не би имали где да се врате. Непроценљива је улога жена у Првом светском рату. Толика, да њихово пожртвовање многи упоређују с победама наше војске на Колубари, Церу, Кајмакчалану. Без њиховог великог ангажовања после рата би се тешко наставио нормалан живот.

Нажалост, кад су ратни бубњеви утихнули, на њих се заборавило. Само су ретке добиле неко признање, а у новој држави није им признато ни право гласа. Публициста Димитрије Вујадиновић, уз помоћ групе истраживача, научника и писаца, сачинио је занимљиву књигу „Српкиња – хероина Великог рата” у којој су до сада мало познати или готово непознати детаљи о улози жена у ратним збивањима.

– Књига је осветлила херојску улогу српске жене, сељанке и грађанке, на чијим плећима су остали породица, кућа и имање и брига за вољене који су били на фронту – напомиње за „Магазин” Вујадиновић.
– Живеле су у страху и немаштини. Злочини над цивилним становништвом, које су спроводиле окупаторске војске, нигде у Европи нису били тако бездушни. На жени је остала брига о деци, старима, изнемоглима и болеснима, остале су девојке за удају. Сви војнички успеси били би узалудни без јуначког дела, мудрости и умешности жена да се преживи у немогућим ратним условима.

Преузеле све послове

Без обзира на многобројна истраживања, документа и казивања оних који су у биткама учествовали, тешко је дознати праву атмосферу рата и шта су све преживеле жене које су остале на окупираним територијама. Наша историографија се у томе не разликује од других. Кад се хроничари баве улогом жене у Великом рату, то су жене-ратници у лику Милунке Савић или пожртвованих медицинских сестара-болничарки од којих је најпознатија сликарка Надежда Петровић.

Велика је улога и жена из Војводине, тадашње Аустроугарске, које су преузеле све, посебно мушке послове. Многи Срби паори су, против своје воље, мобилисани у аустроугарску војску, а један број је ушао у редове српске војске. Породичне обавезе и обраду земље преузеле су жене.

Живот Српкиња на „непријатељској територији” није био једноставан. Као одмазду за изгубљене битке, аустроугарска војска је 1915. године стрељала 328 Срба, иселила 41 село и спалила многа имања. Дошло је до несташице хране, а онда су на сцену опет ступале жене. Љубица Луковић, рођена у Панчеву, основала је 1903. Коло српских сестара. Оног часа кад је почео Први светски рат и кад се државна управа преселила у Ниш, и она је, с неколико чланица, прешла на југ. Све време је била на првој линији, помажући војсци. Такво ангажовање ју је исцрпело, тако да је добила пегави тифус. Умрла је 11. фебруара 1915. године у Нишу где је и сахрањена.

За историју је остало записано и ангажовање Милице Томић из Новог Сада, супруге Јаше Томића и ћерке Светозара Милетића, која је основала Српску женску читаоницу „Посестрима”.

Још једна личност обележила је хуманитарни рад за време Великог рата. Жена у америчкој униформи са шајкачом на глави. Даринка Грујић Радовић или мама Грујић, како су је звали. Американка српског порекла која је, са Џоном Фротингамом, спасавала српску децу из пакла рата. У Њујорку је основала Српско-американски дечји дом у који је довела напуштену децу из Србије. После ослобођења дом се преселио у Сремску Каменицу и затворен је 1933. године када је завршено школовање и последње групе сирочади.

Помагале народу и војсци

Међу онима које су се уписале у историјске читанке свакако је и Јелена Лозанић, ћерка Симе Лозанића, првог ректора Београдског универзитета. Путовала је у Америку и Канаду где је прикупљала средства за војску и народ, надгледала оснивање домова за ратну сирочад и управљала државним одбором за помоћ Србији. За хуманитарни рад одликована је Орденом белог орла и Светог Саве првог степена.

На списку хуманитараца је и Катарина Богдановић, прва жена филозоф у Србији, рођена у вуковарском селу Трпињи. У Вишој женској школи у Београду је деценију и по предавала филозофију и српску књижевност. Била је и уредница листова, борац за родну равноправност и социјалну правду.

Сликарка Даница Јовановић, рођена у Бешкој 1886. године, припадала је генерацији српских модерниста. Студирала је у Минхену. Због родољубивих осећања стрељана је у Петроварадинској тврђави на почетку Великог рата, септембра 1914. у 28. години.

Мноштво документарног материјала сачувaно је о овом рату, између осталог и аутентичне фотографије које је, често, снимао и сам непријатељ! Ту су и писма жена, упућена својим блиским на фронту или у заробљеништву. У њима оне никада не јадикују, не жале се на тешкоће и страдања, већ мужевима, браћи, очевима и синовима поручују да не брину, храбре их и пишу да су добро и да непрестано моле бога „само да се они живи врате кући”.

Велики рат дао је могућност да се жене покажу у једном сасвим другачијем друштвеном и породичном статусу од онога који су имали до тада. Радиле су на пољима и у фабрикама, посебно у европским земљама, прикупљајући помоћ и храну за војнике. Само у Француској је, после рата, остало 650.000 удовица. Одмах после објаве рата, 16. августа 1914. француска влада позвала је жене на добровољну мобилизацију. Више од 900.000 жена пријавило се за рад на, до тада, мушким пословима, док се њих око 100.000 укључило у сеоске радове.

СЛИКАР И ФОТОГРАФ

Мало је познато да је сликарка Надежда Петровић била и први женски фотограф у Србији. Статус ратног сликара и фотографа добила је за време Првог светског рата. Посматрала је борбу српске и аустроугарске војске на Мачковом камену, а кад је евакуисана болница у Пецку, у кратком предаху страхује „да ће проћи ови лепи дани, а ја нећу стићи да изађем на положаје ради снимања”. Њене фотографије из тог времена нису сачуване. Умрла је од тифуса 1915. године.