Heroine s kućnog praga

Da njih nije bilo, da nisu pokazale drugu vrstu herojstva, ugasili bi se mnogi domovi, još više dece bi umrlo od gladi i postalo siročad, a oni koji su preživeli ratne strahote ne bi imali gde da se vrate. Neprocenljiva je uloga žena u Prvom svetskom ratu. Tolika, da njihovo požrtvovanje mnogi upoređuju s pobedama naše vojske na Kolubari, Ceru, Kajmakčalanu. Bez njihovog velikog angažovanja posle rata bi se teško nastavio normalan život.

Nažalost, kad su ratni bubnjevi utihnuli, na njih se zaboravilo. Samo su retke dobile neko priznanje, a u novoj državi nije im priznato ni pravo glasa. Publicista Dimitrije Vujadinović, uz pomoć grupe istraživača, naučnika i pisaca, sačinio je zanimljivu knjigu „Srpkinja – heroina Velikog rata” u kojoj su do sada malo poznati ili gotovo nepoznati detalji o ulozi žena u ratnim zbivanjima.

– Knjiga je osvetlila herojsku ulogu srpske žene, seljanke i građanke, na čijim plećima su ostali porodica, kuća i imanje i briga za voljene koji su bili na frontu – napominje za „Magazin” Vujadinović.
– Živele su u strahu i nemaštini. Zločini nad civilnim stanovništvom, koje su sprovodile okupatorske vojske, nigde u Evropi nisu bili tako bezdušni. Na ženi je ostala briga o deci, starima, iznemoglima i bolesnima, ostale su devojke za udaju. Svi vojnički uspesi bili bi uzaludni bez junačkog dela, mudrosti i umešnosti žena da se preživi u nemogućim ratnim uslovima.

Preuzele sve poslove

Bez obzira na mnogobrojna istraživanja, dokumenta i kazivanja onih koji su u bitkama učestvovali, teško je doznati pravu atmosferu rata i šta su sve preživele žene koje su ostale na okupiranim teritorijama. Naša istoriografija se u tome ne razlikuje od drugih. Kad se hroničari bave ulogom žene u Velikom ratu, to su žene-ratnici u liku Milunke Savić ili požrtvovanih medicinskih sestara-bolničarki od kojih je najpoznatija slikarka Nadežda Petrović.

Velika je uloga i žena iz Vojvodine, tadašnje Austrougarske, koje su preuzele sve, posebno muške poslove. Mnogi Srbi paori su, protiv svoje volje, mobilisani u austrougarsku vojsku, a jedan broj je ušao u redove srpske vojske. Porodične obaveze i obradu zemlje preuzele su žene.

Život Srpkinja na „neprijateljskoj teritoriji” nije bio jednostavan. Kao odmazdu za izgubljene bitke, austrougarska vojska je 1915. godine streljala 328 Srba, iselila 41 selo i spalila mnoga imanja. Došlo je do nestašice hrane, a onda su na scenu opet stupale žene. Ljubica Luković, rođena u Pančevu, osnovala je 1903. Kolo srpskih sestara. Onog časa kad je počeo Prvi svetski rat i kad se državna uprava preselila u Niš, i ona je, s nekoliko članica, prešla na jug. Sve vreme je bila na prvoj liniji, pomažući vojsci. Takvo angažovanje ju je iscrpelo, tako da je dobila pegavi tifus. Umrla je 11. februara 1915. godine u Nišu gde je i sahranjena.

Za istoriju je ostalo zapisano i angažovanje Milice Tomić iz Novog Sada, supruge Jaše Tomića i ćerke Svetozara Miletića, koja je osnovala Srpsku žensku čitaonicu „Posestrima”.

Još jedna ličnost obeležila je humanitarni rad za vreme Velikog rata. Žena u američkoj uniformi sa šajkačom na glavi. Darinka Grujić Radović ili mama Grujić, kako su je zvali. Amerikanka srpskog porekla koja je, sa Džonom Frotingamom, spasavala srpsku decu iz pakla rata. U Njujorku je osnovala Srpsko-amerikanski dečji dom u koji je dovela napuštenu decu iz Srbije. Posle oslobođenja dom se preselio u Sremsku Kamenicu i zatvoren je 1933. godine kada je završeno školovanje i poslednje grupe siročadi.

Pomagale narodu i vojsci

Među onima koje su se upisale u istorijske čitanke svakako je i Jelena Lozanić, ćerka Sime Lozanića, prvog rektora Beogradskog univerziteta. Putovala je u Ameriku i Kanadu gde je prikupljala sredstva za vojsku i narod, nadgledala osnivanje domova za ratnu siročad i upravljala državnim odborom za pomoć Srbiji. Za humanitarni rad odlikovana je Ordenom belog orla i Svetog Save prvog stepena.

Na spisku humanitaraca je i Katarina Bogdanović, prva žena filozof u Srbiji, rođena u vukovarskom selu Trpinji. U Višoj ženskoj školi u Beogradu je deceniju i po predavala filozofiju i srpsku književnost. Bila je i urednica listova, borac za rodnu ravnopravnost i socijalnu pravdu.

Slikarka Danica Jovanović, rođena u Beškoj 1886. godine, pripadala je generaciji srpskih modernista. Studirala je u Minhenu. Zbog rodoljubivih osećanja streljana je u Petrovaradinskoj tvrđavi na početku Velikog rata, septembra 1914. u 28. godini.

Mnoštvo dokumentarnog materijala sačuvano je o ovom ratu, između ostalog i autentične fotografije koje je, često, snimao i sam neprijatelj! Tu su i pisma žena, upućena svojim bliskim na frontu ili u zarobljeništvu. U njima one nikada ne jadikuju, ne žale se na teškoće i stradanja, već muževima, braći, očevima i sinovima poručuju da ne brinu, hrabre ih i pišu da su dobro i da neprestano mole boga „samo da se oni živi vrate kući”.

Veliki rat dao je mogućnost da se žene pokažu u jednom sasvim drugačijem društvenom i porodičnom statusu od onoga koji su imali do tada. Radile su na poljima i u fabrikama, posebno u evropskim zemljama, prikupljajući pomoć i hranu za vojnike. Samo u Francuskoj je, posle rata, ostalo 650.000 udovica. Odmah posle objave rata, 16. avgusta 1914. francuska vlada pozvala je žene na dobrovoljnu mobilizaciju. Više od 900.000 žena prijavilo se za rad na, do tada, muškim poslovima, dok se njih oko 100.000 uključilo u seoske radove.

SLIKAR I FOTOGRAF

Malo je poznato da je slikarka Nadežda Petrović bila i prvi ženski fotograf u Srbiji. Status ratnog slikara i fotografa dobila je za vreme Prvog svetskog rata. Posmatrala je borbu srpske i austrougarske vojske na Mačkovom kamenu, a kad je evakuisana bolnica u Pecku, u kratkom predahu strahuje „da će proći ovi lepi dani, a ja neću stići da izađem na položaje radi snimanja”. Njene fotografije iz tog vremena nisu sačuvane. Umrla je od tifusa 1915. godine.