Педалама преко пола света

Већ тринаест година Београђанка Снежана Радојичић путује светом на бициклу живећи као номад. Била је наставник српског језика, агент продаје некретнина, менаџер продаје осигурања и лектор пре него шо је постала светски путник и списатељица која описује своје доживљаје кроз централну Европу, Азију до Хималаја и Сибира, Јужну и Северну Америку.

На путовањима је писала књиге, држала предавања и трибине. Камповала у дивљини и радила као улична продавачица кваса у Чеховљевом родном месту Таганрогу, у Вијетнаму је волонтирала као наставница језика и писала књигу „Номад”. Пре пет година паузирала је од вожње бицикла и препешачила хиљаду километара кроз Шпанију сакупљајући хуманитарну помоћ за децу београдског „Свратишта”. Пандемија вируса корона затекла ју је у Јужној Америци у којој се вратила свом омиљеном превозном средству кроз Анде и пустињу Атакама. Камповала је на висинама изнад 4.000 метара, комбинујући бицикл и планинарење дуж пута. Живела је месец и по с колумбијским племенима Арвако и Коги у области Сијера Невада де Санта Марта у Колумбији. Тамо је доживела и оно што се назива духовним буђењем.

Почело је као путовање бициклом око света, с идејом да траје три године, али већ се у другој години претворило у својеврсни пројекат слободног живљења на свим меридијанима. Наглашава да живи од сопствене креативности, подстиче друге да искораче из зацртаног шаблона и шири приче о другим културама.

У свет са 150 евра

Крајем јула ове године вратила се у Србију и остаће до лета следеће године, када ће уследити наставак авантуре и неки нови пут, јер, како каже, другачије не уме да живи.

У „прошлом” животу пронашла се у послу наставника, али било је лоше време, инфлација, деведесете, није могло да се живи од просветарске плате. Тако је почела да мења послове, али напросто то није био њен свет, ни некретнине, ни осигурања, ни кад је радила као лектор и редактор у новинама.

– Успех је субјективна категорија. Ја јесам остварила одређени успех у свакој од бранши у којима сам радила, али лично нисам била задовољна. А незадовољство вас или гура према промени или потонете у мизерију: јед, болест, пороке. Мењамо се само онда кад нам садашње стање постане неиздрживо и кад нам неизвесност промене изгледа као лакши и прихватљивији избор од сигурности у којој смо дотад живели или боље речено животарили. Нико не искорачује из зоне комфора због тога што му је много добро у њој – каже Снежана Радојичић.

Она верује да свако има сврху на овој планети, а њена је била да пише и шири приче о доброти и лепоти. Осећала је да мора да скочи у потпуну неизвесност идући за својим сном да постане писац, који живи слободно.

На тај пут подстакле су је и очеве речи да је у животу најважније да следимо своје снове, ма колико то звучало данас као фраза. Признаје да је одувек желела да живи од писања, у некој брвнари, далеко од света. Присетила се тога, али и запитала шта је урадила да то и оствари.

– Прву књигу објавила сам као победница на конкурсу Матице српске, 1995, а другу у „Народној књизи” 2005, али осим тога, нисам даље писала. Требало је то себи признати. У трену ми је синуло колику енергију улажем у послове који ми ништа не значе. Али ако бих ту енергију усмерила на своју жељу, могла бих да преокренем свет и имала сам јасну визију како ћу то учинити – прича наша саговорница.

Признаје да номадски живот у почетку није био лак.

Кренула је с износом од 150 евра месечно, од издавања свог малог стана, на бициклу старом 30 година који јој је поклонио пријатељ, с кинеским шатором у пртљагу, док су бисаге такође биле поклон пријатеља. Често је гладовала, била без подршке. Кренула је с партнером, готово потпуним странцем, који ју је оставио након осам месеци саму у Албанији. Потом је и подстанар дао отказ, оставивши јој дуг од 600 евра за неплаћени инфостан.

– Тек након годину дана таквих искушења, почело је да се указује светло на мом путу када је реч о финансијама. Најпре сам добила понуду да пишем путописе за један портал, који је то добро плаћао, а од 2014. почела сам да живим од продаје својих књига. Од 2020. отворила сам и блог „Патреон” за видео-снимке. Значи, већ десет година живим од своје креативности, махом од писања – каже Снежана.

За 13 година путовања кроз врхове од четири или пет хиљада метара, кроз прашуме и пустиње имала је тек неколико непријатних ситуација. Прва је била у централној Кини, 2012. године. Камповала је на некој ледини усред поља, када је бесни сељак дошао ујутру и пробудио је тако што је покушао да преврне њен шатор. Једва се извукла из вреће и некако се искобељала напоље. Уследило је објашњавање, више нагађање шта ко каже. Други непријатан догађај био је на Бајкалском језеру у Русији, 2014, кад су двојица младића покушали да јој украду бицикл и опљачкају је, али их је отерала бибер-спрејом.

С аеродрома у карантин

Било је проблема и током короне када је остала „заглављена” најпре у Патагонији шест месеци.

– Изнајмила сам једну колибу у шуми недалеко од града и ту сам чекала да прође зима. Тамо је зима кад је код нас лето, и у септембру сам наставила даље. Возила сам кроз цео Чиле уз мање проблеме са санитарним коридорима и избегавајући градове у карантину, онда сам испедалала кроз читаву Атакама пустињу од 1.600 километара и стигла у Сан Педро де Атакаму. Пошто је у Јужној Америци било забрањено прелажење граница копненим путем, морала сам да летим даље, у Перу. Стигла сам на аеродром, с бициклом упакованим у кутију и великом торбом у коју сам спаковала бисаге. Чекала сам на укрцавање, кад је неколико униформисаних лица дошло је да ме обавести да не могу да летим, јер је тог јутра, у хостелу у којем сам ја била претходних месец дана, један гост тестиран позитивно. Остала сам 11 дана у карантину.

Док проводи дане у Београду и Србији тешко је рећи да се одмара. Пише, спрема предавања. Открива да у Србију није долазила пет година. Нове књиге неће бити пре пролећа, али је објавила репринте старих пет издања.

О наредним плановима открива да размишља о Новом Зеланду и Аустралији, али, како каже, то је предалека будућност за њу, која живи у садашњем тренутку и прилагођава се.

Бела „поника”

Први Снежанин бицикл била је бела „поника”, коју јој је купио отац, док је као петогодишњакиња ишла у вртић. Била је пресрећна због бицикла који је дуго чекала, а љута због тога што га је он први провозао и што ће њена старија сестра, која је већ ишла у школу и долазила пре ње кући, моћи да га вози пре ње.

– Судбина те „понике” била је тужна. Наиме, моја сестра, која није била спретна, пала је у Кошутњаку с бицикла и гадно се повредила, па је тата, предострожности ради, закључао бицикл у подрум. А мени је остала жал за вожњом, па сам сву децу с бициклима мољакала за један круг – сећа се својих почетака.

Много година касније од прве зараде преко омладинске задруге отишла је да себи купи бицикл – кинески челични, коjeм је поскидала барем пет килограма делова вишка. Студенти испред Народне библиотеке, где је радила и учила, задиркивали су је због „крша” који вози, а она их је изазивала да обрну један круг с том гомилом гвожђа па се и она смејала њима.

Кад је дипломирала на Филолошком факултету, најзад је добила прави бицикл. У то време, дипломцима су родитељи куповали „југића”, али њу кола нису занимала. Њен зелени половни двоточкаш био јој је најлепше возило на свету, синоним слободе и индивидуалности с којим је срећна „витлала” по граду.

Исток и Запад

– На Истоку ми се највише свидела њихова животна философија, све везано за будизам, та сталоженост и захвалност и на малим стварима. Источни човек не мисли да је заслужио било шта пуким рођењем, да има права на нешто, већ је захвалан што је уопште доживео одрасло доба. У Северној Америци изненадила ме је невероватна спремност људи да помогну једни другима. У САД готово да није било дана када ме неко не би позвао да ме угости или на заједнички обед, чак су ме заустављали на друму и давали ми новац. И тај дух испомагања, подршке свачијем сну, то је заиста предивно. Како ме виде на натовареном бициклу, желе да чују о томе где идем и одакле и колико дуго сам на друму, а онда су усхићени јер препознају мој сан. И нуде помоћ.

Објављене књиге

Написала је више књига, романа, прича, путописне прозе, „Закотрљај ме око света”, „Преко Хималаја и Гобија”, „Приручник за камповање са мини-куваром”, „Водич за путовање бициклом”. „Номад”, „Северна Кореја – путовање по земљи Ким Џонг Уна”, „Сведочења о Земљанима”, „Планета Јапанаца”...