Pedalama preko pola sveta

Već trinaest godina Beograđanka Snežana Radojičić putuje svetom na biciklu živeći kao nomad. Bila je nastavnik srpskog jezika, agent prodaje nekretnina, menadžer prodaje osiguranja i lektor pre nego šo je postala svetski putnik i spisateljica koja opisuje svoje doživljaje kroz centralnu Evropu, Aziju do Himalaja i Sibira, Južnu i Severnu Ameriku.

Na putovanjima je pisala knjige, držala predavanja i tribine. Kampovala u divljini i radila kao ulična prodavačica kvasa u Čehovljevom rodnom mestu Taganrogu, u Vijetnamu je volontirala kao nastavnica jezika i pisala knjigu „Nomad”. Pre pet godina pauzirala je od vožnje bicikla i prepešačila hiljadu kilometara kroz Španiju sakupljajući humanitarnu pomoć za decu beogradskog „Svratišta”. Pandemija virusa korona zatekla ju je u Južnoj Americi u kojoj se vratila svom omiljenom prevoznom sredstvu kroz Ande i pustinju Atakama. Kampovala je na visinama iznad 4.000 metara, kombinujući bicikl i planinarenje duž puta. Živela je mesec i po s kolumbijskim plemenima Arvako i Kogi u oblasti Sijera Nevada de Santa Marta u Kolumbiji. Tamo je doživela i ono što se naziva duhovnim buđenjem.

Počelo je kao putovanje biciklom oko sveta, s idejom da traje tri godine, ali već se u drugoj godini pretvorilo u svojevrsni projekat slobodnog življenja na svim meridijanima. Naglašava da živi od sopstvene kreativnosti, podstiče druge da iskorače iz zacrtanog šablona i širi priče o drugim kulturama.

U svet sa 150 evra

Krajem jula ove godine vratila se u Srbiju i ostaće do leta sledeće godine, kada će uslediti nastavak avanture i neki novi put, jer, kako kaže, drugačije ne ume da živi.

U „prošlom” životu pronašla se u poslu nastavnika, ali bilo je loše vreme, inflacija, devedesete, nije moglo da se živi od prosvetarske plate. Tako je počela da menja poslove, ali naprosto to nije bio njen svet, ni nekretnine, ni osiguranja, ni kad je radila kao lektor i redaktor u novinama.

– Uspeh je subjektivna kategorija. Ja jesam ostvarila određeni uspeh u svakoj od branši u kojima sam radila, ali lično nisam bila zadovoljna. A nezadovoljstvo vas ili gura prema promeni ili potonete u mizeriju: jed, bolest, poroke. Menjamo se samo onda kad nam sadašnje stanje postane neizdrživo i kad nam neizvesnost promene izgleda kao lakši i prihvatljiviji izbor od sigurnosti u kojoj smo dotad živeli ili bolje rečeno životarili. Niko ne iskoračuje iz zone komfora zbog toga što mu je mnogo dobro u njoj – kaže Snežana Radojičić.

Ona veruje da svako ima svrhu na ovoj planeti, a njena je bila da piše i širi priče o dobroti i lepoti. Osećala je da mora da skoči u potpunu neizvesnost idući za svojim snom da postane pisac, koji živi slobodno.

Na taj put podstakle su je i očeve reči da je u životu najvažnije da sledimo svoje snove, ma koliko to zvučalo danas kao fraza. Priznaje da je oduvek želela da živi od pisanja, u nekoj brvnari, daleko od sveta. Prisetila se toga, ali i zapitala šta je uradila da to i ostvari.

– Prvu knjigu objavila sam kao pobednica na konkursu Matice srpske, 1995, a drugu u „Narodnoj knjizi” 2005, ali osim toga, nisam dalje pisala. Trebalo je to sebi priznati. U trenu mi je sinulo koliku energiju ulažem u poslove koji mi ništa ne znače. Ali ako bih tu energiju usmerila na svoju želju, mogla bih da preokrenem svet i imala sam jasnu viziju kako ću to učiniti – priča naša sagovornica.

Priznaje da nomadski život u početku nije bio lak.

Krenula je s iznosom od 150 evra mesečno, od izdavanja svog malog stana, na biciklu starom 30 godina koji joj je poklonio prijatelj, s kineskim šatorom u prtljagu, dok su bisage takođe bile poklon prijatelja. Često je gladovala, bila bez podrške. Krenula je s partnerom, gotovo potpunim strancem, koji ju je ostavio nakon osam meseci samu u Albaniji. Potom je i podstanar dao otkaz, ostavivši joj dug od 600 evra za neplaćeni infostan.

– Tek nakon godinu dana takvih iskušenja, počelo je da se ukazuje svetlo na mom putu kada je reč o finansijama. Najpre sam dobila ponudu da pišem putopise za jedan portal, koji je to dobro plaćao, a od 2014. počela sam da živim od prodaje svojih knjiga. Od 2020. otvorila sam i blog „Patreon” za video-snimke. Znači, već deset godina živim od svoje kreativnosti, mahom od pisanja – kaže Snežana.

Za 13 godina putovanja kroz vrhove od četiri ili pet hiljada metara, kroz prašume i pustinje imala je tek nekoliko neprijatnih situacija. Prva je bila u centralnoj Kini, 2012. godine. Kampovala je na nekoj ledini usred polja, kada je besni seljak došao ujutru i probudio je tako što je pokušao da prevrne njen šator. Jedva se izvukla iz vreće i nekako se iskobeljala napolje. Usledilo je objašnjavanje, više nagađanje šta ko kaže. Drugi neprijatan događaj bio je na Bajkalskom jezeru u Rusiji, 2014, kad su dvojica mladića pokušali da joj ukradu bicikl i opljačkaju je, ali ih je oterala biber-sprejom.

S aerodroma u karantin

Bilo je problema i tokom korone kada je ostala „zaglavljena” najpre u Patagoniji šest meseci.

– Iznajmila sam jednu kolibu u šumi nedaleko od grada i tu sam čekala da prođe zima. Tamo je zima kad je kod nas leto, i u septembru sam nastavila dalje. Vozila sam kroz ceo Čile uz manje probleme sa sanitarnim koridorima i izbegavajući gradove u karantinu, onda sam ispedalala kroz čitavu Atakama pustinju od 1.600 kilometara i stigla u San Pedro de Atakamu. Pošto je u Južnoj Americi bilo zabranjeno prelaženje granica kopnenim putem, morala sam da letim dalje, u Peru. Stigla sam na aerodrom, s biciklom upakovanim u kutiju i velikom torbom u koju sam spakovala bisage. Čekala sam na ukrcavanje, kad je nekoliko uniformisanih lica došlo je da me obavesti da ne mogu da letim, jer je tog jutra, u hostelu u kojem sam ja bila prethodnih mesec dana, jedan gost testiran pozitivno. Ostala sam 11 dana u karantinu.

Dok provodi dane u Beogradu i Srbiji teško je reći da se odmara. Piše, sprema predavanja. Otkriva da u Srbiju nije dolazila pet godina. Nove knjige neće biti pre proleća, ali je objavila reprinte starih pet izdanja.

O narednim planovima otkriva da razmišlja o Novom Zelandu i Australiji, ali, kako kaže, to je predaleka budućnost za nju, koja živi u sadašnjem trenutku i prilagođava se.

Bela „ponika”

Prvi Snežanin bicikl bila je bela „ponika”, koju joj je kupio otac, dok je kao petogodišnjakinja išla u vrtić. Bila je presrećna zbog bicikla koji je dugo čekala, a ljuta zbog toga što ga je on prvi provozao i što će njena starija sestra, koja je već išla u školu i dolazila pre nje kući, moći da ga vozi pre nje.

– Sudbina te „ponike” bila je tužna. Naime, moja sestra, koja nije bila spretna, pala je u Košutnjaku s bicikla i gadno se povredila, pa je tata, predostrožnosti radi, zaključao bicikl u podrum. A meni je ostala žal za vožnjom, pa sam svu decu s biciklima moljakala za jedan krug – seća se svojih početaka.

Mnogo godina kasnije od prve zarade preko omladinske zadruge otišla je da sebi kupi bicikl – kineski čelični, kojem je poskidala barem pet kilograma delova viška. Studenti ispred Narodne biblioteke, gde je radila i učila, zadirkivali su je zbog „krša” koji vozi, a ona ih je izazivala da obrnu jedan krug s tom gomilom gvožđa pa se i ona smejala njima.

Kad je diplomirala na Filološkom fakultetu, najzad je dobila pravi bicikl. U to vreme, diplomcima su roditelji kupovali „jugića”, ali nju kola nisu zanimala. Njen zeleni polovni dvotočkaš bio joj je najlepše vozilo na svetu, sinonim slobode i individualnosti s kojim je srećna „vitlala” po gradu.

Istok i Zapad

– Na Istoku mi se najviše svidela njihova životna filosofija, sve vezano za budizam, ta staloženost i zahvalnost i na malim stvarima. Istočni čovek ne misli da je zaslužio bilo šta pukim rođenjem, da ima prava na nešto, već je zahvalan što je uopšte doživeo odraslo doba. U Severnoj Americi iznenadila me je neverovatna spremnost ljudi da pomognu jedni drugima. U SAD gotovo da nije bilo dana kada me neko ne bi pozvao da me ugosti ili na zajednički obed, čak su me zaustavljali na drumu i davali mi novac. I taj duh ispomaganja, podrške svačijem snu, to je zaista predivno. Kako me vide na natovarenom biciklu, žele da čuju o tome gde idem i odakle i koliko dugo sam na drumu, a onda su ushićeni jer prepoznaju moj san. I nude pomoć.

Objavljene knjige

Napisala je više knjiga, romana, priča, putopisne proze, „Zakotrljaj me oko sveta”, „Preko Himalaja i Gobija”, „Priručnik za kampovanje sa mini-kuvarom”, „Vodič za putovanje biciklom”. „Nomad”, „Severna Koreja – putovanje po zemlji Kim Džong Una”, „Svedočenja o Zemljanima”, „Planeta Japanaca”...