Експерт, комесар и краљевски ађутант
Бранко Терзић доказао се у три света: влади, бизнису и српској дијаспори
Бранка Терзића, православног америчког Србина, великог промотора и активисту за српску ствар, председник Џорџ Буш Старији поставио је за комесара у Федералној комисији за енергетску регулацију септембра 1990. године, чиме је постао први српски имигрант именован на позицију кабинетског нивоа.
Дошавши у главни град са собом је донео знатно политичко и руководилачко искуство. У Висконсину је служио као званичник Републиканске партије, као и у влади савезне државе на месту председника Удружења коцкарница државе Висконсин и раније као комесар Комисије за јавне услуге Висконсин.
Из Милвокија у Вашингтон
Када се преселио у Вашингтон, већ је био добро познат у српском расејању. Међу Србима у дијаспори добро је познато да је Бранко био кум и краљевски ађутант ЊКВ престолонаследнику Александру, који је био Бранков и Џудин кум на венчању у Милвокију 1978. године.
Овако у књизи „Незаборавни сусрети” (издање „Чигоја штампа”) Бранко Микашиновић, један од водећих слависта у Америци, некадашњи предавач руског језика и књижевности на универзитетима у Њу Орлеансу и Тулејну, новинар „Гласа Америке” дуже од две деценије, описује једног од најзначајнијих људи из српске дијаспоре у САД.
Први пут је, како пише, срео Бранка и његову супругу Џуди (рођену Антонић) у српској православној Цркви Светог Луке у Шеснаестој улици у Вашингтону у јесен 1990. године:
„Појава младог пара Терзићевих је била упадљива – заједно су били висок, елегантан и згодан пар. Било је посебно задовољство видети их кад долазе у цркву са своје троје деце: Александром, Елизабетом и Бранком. Брзо су постали део српске заједнице и Бранко је чак једно време служио у црквеном одбору у Вашингтону, као што је раније служио у Милвокију.”
Терзић се родио у британској окупационој зони Немачке 1947. године, оцу Душану и мајци Оливери (рођена Бељаковић). Троје избеглица је дошло у САД 1950. године на америчком војном броду „Џенерал Хан” као расељена лица у Њу Орлеанс у Луизијани. По доласку упознали су новооткривеног даљег рођака Џоа Узелца, удовца без породице, који је живео у Каунсил Блафсу у Ајови. Тамо се родила Бранкова сестра Софија.
Породица Терзић се следеће године преселила у Висконсин, на наговор пријатеља који су се тамо већ настанили.
Бранко је завршио основну школу у Милвокију и похађао Универзитет Висконсин – Медисон и Универзитет Висконсин – Милвоки стекавши бечлор у инжињерској науци (много година касније пропраћен почасним докторатом у инжењерској науци Универзитета Висконсин – Милвоки).
Како је вијетнамски рат јењавао, али су регрутације и даље биле на снази, Бранко се придружио Резерви Армије САД / Националној гарди 1970. године и био је примљен као официр после завршетка течаја на Војној академији Висконсина.
Бранко је служио између 1970. и 1990. године и попео се до чина капетана артиљерије са додатним квалификацијама поставши први резервни официр који је постао официр у иностранству/дипломатски аташе за Источну Европу.
Стручњак за енергетику
У послу Бранко је постао међународно признати експерт у енергетици и питањима јавних потреба и чак је председавао комитету Економске комисије Уједињених нација за Европу. Он је вероватно први и једини српски имигрант директор компаније излистане на њујоршкој берзи. Већи део каријере провео је као лидер за глобалну енергетску политику у компанији „Делоит” и „Туш”. Стога, Бранкова каријера укључује еминентне позиције у три света: влади, бизнису и српској дијаспори.
Микашиновић описује Терзића као изузетно информисаног човека са широким знањем о многим темама:
„Током година провели смо доста времена заједно, често у престижним клубовима у центру Вашингтона, Космос клабу и Нешенал прес клабу, расправљајући о многим темама, књигама и личностима. Бранкова уметност вођења разговора и изузетна способност умрежавања начиниле су од њега мост који повезује Србе у Србији и Србе у америчкој дијаспори.”
Бранко често помаже српске студенте, предузетнике и свештенство.
