Ekspert, komesar i kraljevski ađutant
Branko Terzić dokazao se u tri sveta: vladi, biznisu i srpskoj dijaspori
Branka Terzića, pravoslavnog američkog Srbina, velikog promotora i aktivistu za srpsku stvar, predsednik Džordž Buš Stariji postavio je za komesara u Federalnoj komisiji za energetsku regulaciju septembra 1990. godine, čime je postao prvi srpski imigrant imenovan na poziciju kabinetskog nivoa.
Došavši u glavni grad sa sobom je doneo znatno političko i rukovodilačko iskustvo. U Viskonsinu je služio kao zvaničnik Republikanske partije, kao i u vladi savezne države na mestu predsednika Udruženja kockarnica države Viskonsin i ranije kao komesar Komisije za javne usluge Viskonsin.
Iz Milvokija u Vašington
Kada se preselio u Vašington, već je bio dobro poznat u srpskom rasejanju. Među Srbima u dijaspori dobro je poznato da je Branko bio kum i kraljevski ađutant NjKV prestolonasledniku Aleksandru, koji je bio Brankov i Džudin kum na venčanju u Milvokiju 1978. godine.
Ovako u knjizi „Nezaboravni susreti” (izdanje „Čigoja štampa”) Branko Mikašinović, jedan od vodećih slavista u Americi, nekadašnji predavač ruskog jezika i književnosti na univerzitetima u Nju Orleansu i Tulejnu, novinar „Glasa Amerike” duže od dve decenije, opisuje jednog od najznačajnijih ljudi iz srpske dijaspore u SAD.
Prvi put je, kako piše, sreo Branka i njegovu suprugu Džudi (rođenu Antonić) u srpskoj pravoslavnoj Crkvi Svetog Luke u Šesnaestoj ulici u Vašingtonu u jesen 1990. godine:
„Pojava mladog para Terzićevih je bila upadljiva – zajedno su bili visok, elegantan i zgodan par. Bilo je posebno zadovoljstvo videti ih kad dolaze u crkvu sa svoje troje dece: Aleksandrom, Elizabetom i Brankom. Brzo su postali deo srpske zajednice i Branko je čak jedno vreme služio u crkvenom odboru u Vašingtonu, kao što je ranije služio u Milvokiju.”
Terzić se rodio u britanskoj okupacionoj zoni Nemačke 1947. godine, ocu Dušanu i majci Oliveri (rođena Beljaković). Troje izbeglica je došlo u SAD 1950. godine na američkom vojnom brodu „Dženeral Han” kao raseljena lica u Nju Orleans u Luizijani. Po dolasku upoznali su novootkrivenog daljeg rođaka Džoa Uzelca, udovca bez porodice, koji je živeo u Kaunsil Blafsu u Ajovi. Tamo se rodila Brankova sestra Sofija.
Porodica Terzić se sledeće godine preselila u Viskonsin, na nagovor prijatelja koji su se tamo već nastanili.
Branko je završio osnovnu školu u Milvokiju i pohađao Univerzitet Viskonsin – Medison i Univerzitet Viskonsin – Milvoki stekavši bečlor u inžinjerskoj nauci (mnogo godina kasnije propraćen počasnim doktoratom u inženjerskoj nauci Univerziteta Viskonsin – Milvoki).
Kako je vijetnamski rat jenjavao, ali su regrutacije i dalje bile na snazi, Branko se pridružio Rezervi Armije SAD / Nacionalnoj gardi 1970. godine i bio je primljen kao oficir posle završetka tečaja na Vojnoj akademiji Viskonsina.
Branko je služio između 1970. i 1990. godine i popeo se do čina kapetana artiljerije sa dodatnim kvalifikacijama postavši prvi rezervni oficir koji je postao oficir u inostranstvu/diplomatski ataše za Istočnu Evropu.
Stručnjak za energetiku
U poslu Branko je postao međunarodno priznati ekspert u energetici i pitanjima javnih potreba i čak je predsedavao komitetu Ekonomske komisije Ujedinjenih nacija za Evropu. On je verovatno prvi i jedini srpski imigrant direktor kompanije izlistane na njujorškoj berzi. Veći deo karijere proveo je kao lider za globalnu energetsku politiku u kompaniji „Deloit” i „Tuš”. Stoga, Brankova karijera uključuje eminentne pozicije u tri sveta: vladi, biznisu i srpskoj dijaspori.
Mikašinović opisuje Terzića kao izuzetno informisanog čoveka sa širokim znanjem o mnogim temama:
„Tokom godina proveli smo dosta vremena zajedno, često u prestižnim klubovima u centru Vašingtona, Kosmos klabu i Nešenal pres klabu, raspravljajući o mnogim temama, knjigama i ličnostima. Brankova umetnost vođenja razgovora i izuzetna sposobnost umrežavanja načinile su od njega most koji povezuje Srbe u Srbiji i Srbe u američkoj dijaspori.”
Branko često pomaže srpske studente, preduzetnike i sveštenstvo.
