Шта је ово тата?
Богдан Тирнанић и ја смо седели тамо негде деведесетих година прошлог века у кафани “Пролеће”. Преко пута стиже један, носи канту са кречом и напише на валовитом лиму, неким својим цурећим рукописом: Ово никад није било,каже Пеђа Нешковић
Док сам возила недавно градом, тргао ме је натпис на једном билборду. Писало је: „Марија не брини“. Помислила сам у тренутку да ме је врућина потпуно поразила, али сам сутрадан, на некој другој локацији спазила: „Жарко не брини“. Схватила сам да то није никаква реклама, посебно када сам у дну билборда прочитала име Јулије Кастелучи. Реч је дакле о уметничком раду (реализованом уз подршку агенције Супер Дот). Некако истовремено, у разним деловима Београда постављени су и билборди Пеђе Нешковића: „Ово никад није било“. Имали смо недавно прилику да видимо и Нешковићеве билборде „Време (ни)је стало“, о којима је и било речи на овим страницама. Места билборда мењају се из недеље у недељу, а шта је сврха уметности у јавном простору и представљање дела на овај начин разговарали смо са Јулијом Кастелучи и Предрагом Пеђом Нешковићм, иначе лауреатом „Политикине“ награде.
Рад „Ово никад није било“ (подршка галерија Озон) који се сада нашао и на рекламном месту настао је давно и наравно случајно.
-Мотив за настанак овог рада је човек који живи у време рата и мора да то обележи. Богдан Тирнанић и ја смо седели тамо негде деведесетих година прошлог века у кафани “Пролеће”. Преко пута стиже један, носи канту са кречом и напише на валовитом лиму, неким својим цурећим рукописом: Ово никад није било. После је Иван Шијак фотографисао Тиркета и мене, у оделима и краватама, како седимо и пушимо испред те реченице. Фотографија после објављена у књизи истог назива коју је написао Бранислав Димитријевић. Та реченица се упила у моју личност као неко одобрење. Тај је човек поседовао мишљење које је избацио кроз креч. Људи ми дођу у атеље и кажу: направи нам нешто што си видео. А он је дошао до тога да га виде други. Одобравам ту акцију која ми је помогла да део свог рада уклопим у његово мишљење. Никада ме неће упознати нити видети књигу са тим насловом. Тако се он види иако не знамо ко је, нити он зна да се види, каже Пеђа Нешковић.
Уметница Јулија Кастелучи полази од тога да њена дела имају потенцијал да делују на осећања. Да оно што ствара и емитује побуди неку врсту промене у људским емоцијама и људском уму. По речима Јоване Стокић кустоскиње ове уметничке инсталације , Јулија Кастелучи је започела овај пројекат из личне перспективе, суочавајући се са сопственим бригама и страховима.
-На зидовима своје собе, свакодневно је писала “Јулија, не брини”, проналазећи умирење у овим речима. Ова интимна пракса се проширила на њен ужи круг, где је делила поруке попут “Мама, не брини” и “Тата, не брини” са породицом и пријатељима. Ове поруке у јавном простору носе једноставну, али снажну поруку: “Не брини”. Када су постављене на билбордима, оне постају универзални позив на емпатију и саосећање, подсећајући пролазнике на значај бриге за друге, али и за себе, пише Јована Стокић.
На питање како пролазници, просечни конзументи уметности могу да препознају да ли је на билборду реч о уметничком делу или неком “маркетиншком трику”, Јулија Кастелучи одговара:
-Не знам како публика препознаје и прави разлику, зато што свако препознавање и ишчитавање свега онога што човек види, чује и доживи, је врло индивидуална и интимна ствар, постоји више нивоа на којима се одвија и заснива тај процес, комплексна је то ствар како људи препознају и ишчитавају живот пре свега, а онда и све остале елементе од кога се живот састоји. По мени се уметничко дело препознаје по својој енергији, намери и домету и по ономе на чему се заснива ваша пракса, ваша поетика, па и естетика рада иза ког стојите. Ако публика сама не препозна разлику, оно што се неминонвно може препознати је то да су ови билборди утопљени у рекламни простор мање шарени, мање агресивни и мање одлучни у својој намери да нам продају неки производ. То је готово сигурно да се може препознати на прву, а свако друго дубље препознавање и ишчитавање је интимни чин, каже уметница.
Зашто је потребно да уметност на овај начин излази у јавни простор? Да ли је тако осигурана доступност већем броју људи, привлачење пажње, запитаност..
“Не могу да генерализујем и дам одговор на питање шта је циљ уметности на билбордима, свако полази из неког свог места и интенције.
У мом случају циљ је радикална емпатија. Користила сам се текстом као перформативним медијумом, свесна моћи језика и онога како се он може употребити и побудити људска осећања.
Циљ је и премошћавање јаза између приватног и јавног, личног и универзалног самим чином писања руком, наизглед свима познате реченице, готово персонализоване узречице, преноси се осећај блискости чинећи поруке још релевантнијима у контексту јавног простора и трансформацији друштвеног пејзажа”, објашњава Јулија Кастелучи.
За Пеђу Нешковића, уметност је увек радост и весеље, “чак и кад опомиње”. За овог уметника презентовати уметност значи путовање по разним просторима.
“По зидовима, по кућама и становима, по галеријама и музејима, у банкама, у школама, у хотелима, уметност је на разним местима. Слике се стављају на предмете, штампају и продају масовно, слике су свуда. Уметници се боре да сазнају нови начин да их презентују. Па је билборд тако и понајбоље место због масовности гледалаца и начина гледања. Једна колекционарка ме питала, а чему сад то? Па кажем да сам то урадио за људе који гледају. Рецимо отац и син, осам година путују аутом, ништа се не дешава, само звуци. И онда мали седи и гледа и пита: Шта је ово тата? Уметност је питање: шта је ово тата?”.
