Занзибар- Четврти ратник
„На југу Кеније, Танзаније и на острву Занзибар живи посебна етничка група која броји више од милион људи. Овај јединствени народ спада у један од најпознатијих на тлу Африке због свог начина живота и обичаја. Живе полуномадским животом и баве се сточарством. Богатство им се искључиво мери у стоци и деци. Живе полигамно и организовани су као патријархат. Покојнике не сахрањују не би ли загадили земљу. Врло је занимљиво да су већина хришћани и верују да је сваки човек рођен добар и да свако може да се преобрати у ИСТО…”
Дуго смо шетали непрегледном обалом враћајући се у сумрак плажом Кендвом све до Нунгвија где смо одсели. Иако су физички спојене дели их само увала и једна усамљена сивомаслинаста серпентина пуна ракова у чијим се рупама вечито напаја изгладнела со, где плима и осека бију своју најжешћу битку. Незванична природна граница на којој се предајете белим, ситним шкољкама, а за узврат уместо пасоша враћате морске звезде у тиркизни океан. Вечита игра узбурканих таласа, неописиве плиме и осеке. Често је шетња само пуко пробијање кроз дубоку воду мокрих стакала наочара са све ранчевима у ваздуху, а још чешће се ход у оба правца претвара у вожњу чамцима. Руке у вис метафорично синтетизују предају пред набујалом природом. Предвече се вода повлачи и цела обала поприма потпуно другачији амбијент. Рапсодија боја пред сумрак потпуно паралише сва чула и немогуће ју је речима описати. То најбоље ради фото апарат, па нека он прича уместо мене! Како је месец из ноћи у ноћ све пунији плиме и осеке попримају све јачи интезитет.
Дужина пута једне исте плаже са два имена нешто је дужа од три километра. Идеалан пут за размишљање и интроспекцију уз свакодневни пад сунца у воду, иако је календарски овде зима. Савршена визуелизација за спровођење сопствених звукова и свођење рачуна са собом. Отворена позорница на којој магија црне биг маме јача личност! Још идеалнија стаза за босоног џогинг, јер песак под ногама тако прија и врло се осећа на талк док се претвара у мирисно брашно. Што је врло занимљиво и по пакленом сунцу остаје хладњикав и врло пријатан. Најидеалнија жива, песковита променада за свеже загрљене и заљубљене парове и све већ унаоколо мирише на још једну нову љубав. Док ходам себи постављам унакрсна питања без иједног одговора. Ком трипу се покорити!? Ком осећају подарити чаробне кораке када после толико година лутања и чекања имам све у једном?! Изненада све обале света и цео живот стадоше у три јебена километра. Како их сада објединити па преполовити када сам их напокон тако крвнички комплетирао? Ком унутрашњем царству их подарити када је вечита побуна у мени? Можда поделити? Колометар за размишљање, километар за трчање, километар за љубав??? Ма не, врло је то мала раздаљина да би се трговало са њом и јако кратко траје заиста! Док корачам само губим време размишљајући. Боље је да станем. Сваки метар је битан, а сантиметар пресудан! Сва три осећаја у мени горе као данашње сунце на измаку још једног предивног дана! Толико је моћно да сам хипнотисан. Не могу да се померим, а ни препустим ниједном осећају до краја иако ме секу сва три. Проклетство, животе опрости ми што бих увек све ођедном! Очајнички размишљајући како да нахраним душу и тело спазих мог новог другара Данијела у близини, Масаи ратника који се као и сваку ноћ прикрадао обалом враћајући се са Кендве. Његов „круг двојке” је много примамљивији него мој. Без размишљања би свој круг тамо далеко мењао за само једну, његову песковиту линију. Можда баш он има право решење и може да ми помогне? Ако нема, ја под хитно морам да га нађем! Опет ћу све по старом, па под тепих. Бар ћу овога пута све закопати у овај нестварно бели песак или ће се речи саме временом одтрпавати ношене причом као ветром истине ове неизбрисиве тајне обале. Донео сам одлуку. Сва три километра данас, само ноћас у сумрак поклањам њему и Масаи ратницима...
Данијел, увек насмејан и фин момак у својој аутентичној црвено-црној тоги као ношњи, опасан бонгом (великом, дебелом палицом за убијање лавова) ножем и силним разнобојним перлама. Врло комуникативан, позитиван, уосталом као и многи припадници овог необичног источноафричког племена. У руци скоро као и сви Масаи ратници носи штап који симболично представља копље у туристичким зонама, а и сам стик је испоставиће се одличан је за комуникацију у песку. С обзиром да је већину Масаи ратника понекад врло тешко разумети јер енглески говоре врло тврдим акцентом. Тако се пола комуникације одвија говором, а пола штапом којим цртају у песку, а понекад богами и рукама. Све то изгледа врло живописно, аутентично као у једном авантуристичком филму обојеног животном мелодрамом.
Дуго смо шетали и причали у предоброј енергији и споро се кретали обалом. Изненада моја девојка Бојана нагло застаде. Одувек је била радознала и спонтана на свој јединствен, дечији начин и управо као да је налетела на своје саплеменике. Узевши му штап из руку започела је нешто да црта у песку. Настаде прво глава, па труп и на крају ноге. Пресијавајући се на још уморном сунцу родила се крава на белом пудеру афричког песка као Милка на истоименој чоколади. Данијел се одушеви! Почео је да скаче од среће сав усхићен. Бојана му је потпуно случајно нацртала извор живота. Ни сами нисмо били свесни колико је погодила. Краву! Симбол Масаи живота. Отуд и суштина ратништва код овог номадског народа, који углавном једине битке води са лавовима и гепардима око очувања стоке. Ривали на овим просторима су им оближње танзанијско Микуми племе које се још простире по ободима источне Африке. Ратнички народ који се борио кроз своју историју назива се племе Зулу и живе мало јужније око Рта Добре Наде, Јужне Африке и Боцване.
Данијел нам је причао да су деца Масаиа принуђена на рано сазревање. Дечаци углавном одлазе да чувају стоку док су још мала, а девојчице се увелико спремају за важне кућне послове. Присећао се да мушкарци пролазе кроз обред иницијације где стичу титулу Морана-ратника. Дечаци који улазе у свет одраслих подвргавају се обрезивању које се врши без анестезије. Дечак који пролази овакав начин иницијације мора остати јак, храбар не откривајући бол ниједном својом гримасом. Показивање слабости доноси срамоту у племену. Након тога дечаци носе сиву или црну одећу мање од годину дана где постају прави Масаи ратници. Тест издржљивости за улазак у виши ниво живота просто ме је запањио.
Примећујем и по Данијелу да су Масаи ратници врло високи и витки људи бујне лепоте и достојанственог држања. Носи одећу јарких боја. Око витког тела има обмотане тканине интензивних црвених и црних нијанси. Објашњава како се жене обично ките огрлицама које се састоје од великих колутова добијених спајањем низова перлица, а на главу стављају разнобојне траке које симболизују родну земљу Танзанију, воду и песак. На руке и глежњеве понекад стављају украсе од густо намотане дебеле бакрене жице. Мушкарци и жене обично издужују ушне ресице, украшавајући их тешким наушницама и другим накитом од перлица. Тако уосталом изгледа и његов отац, којег сам касније упознао на Нунгwију. Црвени минерал окер уситњава се све док се не претвори у фини прах. Понекад се меша с крављим изметом и вешто се користи за украшавање тела. Како је причао тако бар још увек живе његови саплеменици у Танзанији, одакле потиче и он. Многе од њих смо сретали што у Стоун Тауну, што овде на обали.
Да би неко постао Масаи ратник стекавши висок углед и статус у племенском друштву некада није довољно само поседовати мноштво стоке и велики број деце. Прави Масаи није ратник ако за свог живота није убио бар једног лава. Неки су успели да дођу и до броја шест, осам, па им се самим тим ужурбано дизао рејтинг у племену. Видим да и Данијел нема један доњи зуб у вилици, као и многи други ратници које сам сретао на целом Занзибару. То, такође представља један од симбола иницијације и део је обреда којим се подвргавају још у раном детињству. Одрасли Масаи пролазе и тест жигосања у облику два једва видљива кружића на образима. Тако повећавају сопствену моћ и јачају углед у племеској заједници. Данијелов отац ми је касније причао да је некада у младости радио са разним травкама, па је врло брзо стекао титулу врача још у време старог веровања, како сам каже. Како је Данијелова цела многобројна родбина из Танзаније, родом из подножја Килиманџара присећао се свог оца и деде из периода одлазећег Анимизма и преласка на Хришћанство које је врло допринело асимилацији овог народа у модерне токове савременог друштва. Поставља се питање да ли је то уопште било потребно?! Примећујем да и овај народ као и многи други широм света кубуре са сопственим идентитетом. Нова, наметнута религија, а касније и сам утицај туризма збацили су (тако да кажем) овај народ са свог аутотхоног огњишта приморавши их да гледају свет очима материјализма и новца. Данашњи, модерни Масаи ратници попут Данијела носе Раy Бан наочаре, солидно причају Енглески, користе мобилне телефоне и навијају за енглеске фудбалске клубове. Данијел навија за Челзи иако не прати толико фудбал како каже за разлику од његових другова, саплеменика. Већина њих поседује локале са рукотворинама дуж плажа Нунгwи и Кендwе. Неки Данијелови другари имају прелепу отворену галерију слика на самом почетку плаже Кендwе са мотивима афричке уметности и Масаи културе уопште коју смо касније посетили Бојана и ја. Како је и сам навео све се променило последњих деценија у новим генерацијама овог племена и народа уопште. Глобализација и утицај западног живота су већ одавно одрадиле своје. Нови концепт живота стигао је чак и довде, увелико запљускујући Танзанију и обале самог Занзибара. Све је на продају, чак и шетње са Масаи ратницима које служе у туристичке сврхе. Како су чаробне плаже Нунгви и Кендва преплављене туристима из целога света костимирани Масаји ратници представљају праву, живу атракцију острва и дају један посебан колорит. Нећете веровати ако вам кажем да је највећи број туриста из Италије, па се често осећате као у Истри средином аугуста.
Посебна част ми је указана сутрадан, када ме је Данијел примио у свој дом. Он представља ништа друго него велику полуотворену колибу надомак плаже Нунгwи пренатрпану емоцијама, топлине и срдачности. Игла више не може да стане овде у простору, а камоли ми! Велики, тек убрани манго као симбол добродошлице који смо у сласт слистили Стефан и ја. Осетио сам сву топлину правог ратничког загрљаја, упознавши његовог оца истинског Масаи ратника, Данијелову мајку, седморо браће и петоро сестара. Његов отац има четири жене са свом том децом и спада у ред средњих породица. Какве ли су тек ове велике?! Како сам стигао ради договора око организације Масаи шоу програма на плажи само за нашу душу пуно је помогао и мој друг Стефан, саплеменик из групе. Договор је био да Данијел скупи двадесет Масаи ратника за сутрашњи живи наступ који је био одржан у 18 х. Дуго смо причали, преговарали и дошли до фантастичне цене од педесет долара за шоу у трајању од пола сата. Стари герила маркетинг шљака и у далекој Танзанији уз Wин-Wин завршницу. Уз обострано задовољство и једно ново, велико искуство. Како сам касније остао без мобилног телефона комплетирао сам свој новонастали „дигитал детокс” све до самог краја овог величанственог путовања.
Мало ме је заболела чињеница да многи Масаи, поготово млађи немају приступ ресторанима, кафићима и јавним објектима па чак и неким приватним плажама које углавном држе странци или домицилно становништво. Ко је овде у ствари староседелац просто се питам? Да ли је у питању дискриминација и заостали дух робовласништва или њихов сопствени избор никада нисам сазнао, а и заборавих да питам Данијела. Не може се све испратити, такав је живот! Много ствари о Масаи ратницима ни не знам, вероватно никада нећу ни сазнати. Пуно тога ћу радо пронаћи на гуглу јер стиче се утисак да су две пуне недеље премале да се проникне у срж овог јединственог народа. Али оно у шта сам дубоко заронио јесте да живе и даље потпуно симплификовано у складу са природом. Један пребогат живот који је и даље преиспуњен срећом и задовољством. Разара ме чињеница која се по стоти пут доказала на једном оваквом путовању?! Ко треба коме да завиди када би се сводили рачуни и шта је у ствари суштина живота? На лицима житеља Занзибара, као и Танзаније као да нема лоших гримаса, негативних енергија и поред енормне беде у којој ови људи живе и то не само Масаи. Свуда одзвања Хакуна Матата! Улазим у своје последњие сате мог боравка на острву. Док ме аутобус тресе, труцка као никада до сада и враћа на почетно место у град Стоне Тоwн, четврти, последњи километар увелико најављује неминован лет за назад. Коме ћу посветити ову причу о нетакнутој природи једног аутотхоног народа источне Африке који и даље живи у складу са собом? Колико је то само важно!
Не знам више да ли ову причу посвећујем, првом, другом или трећем километру од сунца или самом Данијелу, мом новом другару Масаи ратнику?! Ни сам више нисам сигуран зашто нисам обукао Масаи тогу на плесном наступу када ми је тако фино нуђена ономад на Кендви. Збацио бих све са себе и заувек остао прикован за тло овог јединственог острва. Да ли сам се довољно конектовао са собом или ће то трајати све док ме не поједе још једна новокомпонована заблуда о срећи заснованој на материјалним вредностима. Јесам ли добро премерио километражу оставивши отворено поље да се у мени настани још само хиљаду метара сачуваних за четвртог ратника?
