Нисам звезда, већ крвави радник

Човек даје најбоље од себе онда када је најтеже, каже Гордана Гоца Тржан док разговарамо после недавног јубиларног концерта, у осврту на њене три деценије на сцени, на мноштво поп хитова и непролазну енергију са којом је још једном изашла пред београдску публику.

Тај наук, додаје, извукла је учествујући још у ријалити програму Сурвајвер. Иако има много од тада, још се држи ове девизе.

„Не знам како тај Сурвејвер данас изгледа, сигурно се променио, али у време када сам се ја нашла у ријалити борби за опстанак, заиста у џунгли нисмо имали шта да једемо и борили смо се за сваки дан живота. Вратила сам се кући са мало килограма и пуна ожиљака, али сам добро упамтила да је сваки дан део животне борбе и да када останеш препуштен себи, из свог бића извлачиш максимум. Такав је и мој однос према музици. Она увек, по мени, треба да 'стигне' из стомака, дубоко проживљена и таква ће у разна времена и  у различитим оклоностима, увек стићи до публике. Јер, срж музике је да пренесе емоцију”.

Tако објашњава то што су хитови попут „Загрли”, „Волео си скота” и мега хит „1.200 миља” са Тошетом Проеским остали упамћени у нашој поп музици. После популарности коју је стекла певајући са Иваном Станковић у групи „Тап 011” деведесетих година песме „Пекара”, Стоперка”, „Телевизор” –  1999. започела је самосталну каријеру и на том путу нису је чекале руже, морала је да их заслужи, прича.

Учествовала је на многим фестивалима на којима није побеђивала, али њене песме постајале су хитови. Највећи морални победник била је са песмом „Хаљина” на „Сунчаним скалама” када није добила награду. Овога пута, на „Београдском пролећу 2024” примила је главно признање за интерпретацију, у извођењу песме „Пелин”.

„Сад кад сам добила награду, било ми је помало необично. Можда су хтели да ме испоштују због година трајања на сцени. Било је ту толико младих људи који су одлично певали и данас бих ја лично награде дала њима који долазе. Треба им помоћи, јер ми вишедеценијски певачи смо већетаблирани, знамо ко смо и шта смо. На 'Пролеће' сам дошла само због људи са којима сам годинама сарађивала, али ме је атмосфера подсетила на некадашње фестивале. Они су постојали зато да се лудо забавимо. У Будви и Херцег Новом јурили су нас новинари по плажама и нису могли да нас стигну. Сунчали смо се, сакривали од медија у води, мували се, свирали по собама и дружили се. Мислим да суштина сваког фестивала треба да буде дружење и пласирање нових песама, не пошто-пото победа и јурење за новцем”, каже Гоца.

Сваки концерт види као сиже своје каријере, али и дружење са људима који имају нешто у срцу, како зове своју публику. „Нисам једна од звезда које се не додирују са фановима. Гледам да никоме  после концерта не ускратим пажњу или кратак разговор. Ја нисам звезда, пре свега. Већ, крвави радник који жели да буде што ближе људима, neko ко их представља и њима даје глас”, каже за „Магазин”.

Јер,  додаје, музика мора да „гађа” у срце, а онај ко пева да осети како до људи да стигне. Савременој музици, по њој, управо недостају емоције, јер се компонује компјутерски. И данас Гоца инсистира да снима у даху и на траци, а не да пева „у сто делова, које монтажери склапају и обрађују”, јер сматра да то одузима енергију. „Компјутер је помоћно средство које је постало главна алатка у музици. Некад се музика правила зато што сам љута и бесна, што ме нервирају климатске промене, што сам остављена или заљубљена. Данас се компонује искључиво зато да зарадимо новац. А лова није емоција”, поручује.

 „Милијарду пута поставили су ми питање да ли ме је много коштало што важим за искрену особу. Не, нека многи лажу, ја не лажем. Те према томе, новчаник ми је празан, али ништа ме није коштало”, каже одлучно. Како каже, поносна је на заклетве које је као „титова пионирка” то јест, припадница своје генерације научила: да ће „вредно учити и радити, поштовати родитеље и старије”. Овим вредностима учи и ћерку Лену, упркос томе што је данас популарније децу научити како да се на лакши начин снађу.

„Лену често и послушам, зато што мислим да на млађима свет остаје. Често је питам шта да обучем, и због моде и зато што ми је важно да ме се она на бини или на телевизији не постиди. Свакако не бих волела да пева, јер би одмах била 'Гоцина ћерка', морала би да буде три пута боља од других како не би рекли да сам јој ја средила посао. Драго ми је што не жели да ни се слика, нити да буде популарна. Јер, популарност није баш увек добра”, додаје као мајка.

На питање да ли на крају концерта стигне да пољуби свог супруга бубњара Радована Новаковића који је све  време са њом на бини каже: „Раша  свира са мном већ 13 година и стоји иза комплетне продукције и сваког звука. Заслужује много више од самог пољупца”, каже Гоца Тржан.

Нема стриптиза

На недавном концерту, Гоца се трудила да допре до свакога у публици, пeвајући макар по стих од омиљених песaма које нису стале на репертоар од 30 целих. „Догађало ми се да питају зашто нисам певала 'Сто за двоје' или 'Хотел' и поред свега што отпевам. Новинари ме често питају шта од спектакла да очекују, сећајући се и удварача који је закупио целу салу за мој концерт, али им увек одговорим да очекују пре свега музику. Сигурно неће бити стриптиза – најчешћи је мој  одговор. Гледала сам разне визуелне спектакле и на крају сам највише уживала тамо где је била добра свирка и где певачици није било најважније да ли ће да јој падне перика или да скине на време костим”.