Побеђује се меком моћи
Руси сада користе оружје, али док им је култура као државном систему била важна, они су побеђивали културом. Руси нису колонизовали војском, него културом, каже Милена Драгићевић Шешић
Међународна награда „Унија градова и локалних власти света – Мексико Сити – Култура 21” (UCLG) припала је, између осталих, Милени Драгићевић Шешић (у категорији Личности), професорки емеритус Универзитета уметности у Београду и особи импресивне биографије. У образложењу жирија, између осталог, пише да је Милена Драгићевић Шешић као професорка и активиста током своје каријере допринела обуци, подизању свести и залагању за културну политику као кључној компоненти у изградњи демократских друштава. Награда је професорки Шешић уручена у четвртак у Мексико Ситију.
Дуго сте присутни у академској заједници и на јавној сцени, добили сте бројне награде. По чему је ово признање посебно и има ли значај награде за животно дело?
Мислим да истовремено има симболику награде за животно дело јер се додељује за допринос не само у науци већ у развоју културе, људских права, одрживог развоја – за све домене где универзитетски професор мора да изађе у јавни и друштвени живот и подели своје знање. Ову награду доживљавам као својеврсно признање раду на унапређењу деловања у култури и професионалног рада у установама културе, на нивоу доношења стратегија културног развоја у градовима у Србији, Босни и Херцеговини, Македонији, чак и у Турској, на чему сам много радила са Европском културном фондацијом. Осим тога, радила сам за Унеско у Камбоџи, Тајланду, Вијетнаму и посебно у Индији и последњих година у Африци. То су били програми подизања капацитета за културне раднике или само за одређене секторе као што су културно наслеђе или извођачке уметности (Индија). Моја истраживања и едукације била су у вези и са интеркултурним дијалогом.
Осим културних радника, едуковала сам представнике градских управа у домену доношења стратешких развојних планова. Преко Унескове Катедре за културну политику и менаџмент развијали смо додатне програме обука културних радника и политичара и чини ми се да је управо овом наградом препознат и тај допринос.
Веома сам поносна што сам добила награду коју су претходно примили научници Мануел Кастелс (умрежено друштво), Џон Хокс (култура као четврти стуб одрживог развоја) и Басма ел Хусеини, активисткиња у домену културе и културне политике широм арапског света.
Препознат је ваш ангажман широм Европе, на Блиском истоку, у северној Африци и Азији. Развијали сте мреже сарадње на међународном нивоу. На које све начине различита друштва показују да им је култура значајна?
Прва асоцијација у том смислу је култура поклона. Друштва која поклањају оно што је део њихове културе, без обзира на то да ли је реч о традиционалним или савременим културним артефактима, виде вредност у култури. Култура поклањања постоји као специфичан облик размене у подједнако богатим и сиромашним друштвима Азије и Африке.
За сва велика друштва имамо обичај да кажемо „велике културе”. Америку је великом учинила култура – савремена уметност плеса, Дизни, Холивуд, џез... У свим доменима стваралаштва направили су такву врсту искорака и утицаја да је сасвим логично што је у Америци настала теорија меке моћи. Побеђује се меком моћи. Слично је с Русима. Они сада користе оружје, али у ствари, док им је култура као државном систему била важна, они су побеђивали културом. Руси нису колонизовали војском, него културом. Као велики и значајни опстају они народи који се препознају по својој култури. По односу према култури, да ли се она користи у циљу јачања савременог идентитета или злоупотребљава у пропагандне сврхе, може се препознати снага једног друштва.
Једном сте рекли да код нас инструмент културне политике практично не постоји. На чему би требало да почива културна политика Србије?
Још од почетка деведесетих и транзиције, сви ми културни радници Балкана залажемо се за демократску културну политику – парадржавну. То значи да културном политиком не управља држава већ савети за културу. То је модел културне политике као јавне политике коју је увела Велика Британија и који је постао норма у највећем делу демократског света. У Великој Британији управљање саветима за културу је поверено експертима који се бирају на конкурсу. У Скандинавији савети за културу се бирају на предлог политичких странака које су добиле власт, али оне у њих не делегирају своје чланове, већ предлажу експерте. У Хрватској су почетком двехиљадитих почели да уводе већа за културу и у знатном степену су демократизовали културну политику. Ми то никад нисмо ни покушали, али јесмо формирали низ комисија, радних тела која су била састављена од нестраначких експерата.
Године 2000. одржана је велика конференција „Културна политика – културна продукција”, на којој је истакнуто да нема јединственог модела, да сваки град треба да заснива културну политику према својим потребама и ресурсима. Тако је спонтано било рађено и у социјализму. Мајданпек је, рецимо, имао производњу накита који су правили врхунски дизајнери који су живели тамо, а Златара „Мајданпек” је сарађивала с Етнографским и Народним музејом и правила серију средњовековног накита. Пример је и смотра „Мермер и звуци” у Аранђеловцу и многи други. Не може у сваком месту да буде исто. Треба организовати ствари с неком идејом, планом, циљем.
Видите ли ефекте и домете пројеката у којима сте учествовали као грађанска активисткиња?
Иако сам била послата од стране Унеска да помогнем држави Камбоџи да развије културну политику, заједно с колегиницом Весном Чопич из Словеније, наш највећи резултат био је успостављање и умрежавање активног цивилног друштва. То значи да смо посетиле све цивилне организације из културе и са њима успоставиле одличан контакт. С тамошњим министарством смо направиле стратешки план развоја културе и у процес доношења укључили и низ актера из цивилног друштва, који су први пут дошли у Министарство културе. Осим успостављања јавно-цивилног партнерства, значајније је да се цивилно друштво препознало као сцена, дотле нису знали једни за друге. Почели су да раде разне колаборативне пројекте и сада камбоџански уметници наступају у свету.
Код нас је добар пример стварање Независне културне сцене. Томе је претходио дуг процес оснаживања појединих актера: ЦЗКД, Ценпи, који је у међувремену нестао, Ремонт... Захваљујући пројекту „Култура нова”, који је подразумевао оснаживање невладиног сектора у Хрватској, Црној Гори, Македонији и Србији, кључни актери су и данас на сцени. Формиран је савез независних културних сцена, од Словеније до Македоније, али је прво требало формирати асоцијације на нивоу држава. Сада се ради заједно, стимулише се регионална сарадња и реализују пројекти европских интеграција. То је позитиван пример који показује да се улагањем у образовање и јачање струке допринело оснаживању сцене.
Какав је однос културе и одрживог развоја и умемо ли да препознамо и применимо ову синергију?
Кључ одрживог развоја јесу вредности, а пре свега чињеница да економски развој не може бити дугорочно одржив у дубоко вредносно подељеном друштву, без обзира на то да ли је оно подељено по етничким, верским или другим параметрима.
Један од претходних лауреата овог признања, Џон Хокс, направио је теорију о култури као о четвртом стубу одрживог развоја, поред економије, друштва (политичког система) и екологије. Културолошки сукоби су на Балкану примарни сукоби и варирају у вези с темама фашизам–антифашизам, национализам – грађанска оријентација. Онемогућавају стварање одрживог развоја зато што је друштво вредносно подељено. И даље се вештачки продубљују јазови који нису толико мали, али нису ни толико велики, него их стално ојачавамо.
У случају рударења, о чему се сада много говори, економија није донела добитак, јер видимо да су села око Мајданпека и Бора до те мере вредносно разрушена да та заједница неће постојати. И у другим случајевима видимо да се заједница не развија захваљујући искључиво економији. Култура, с друге стране, доприноси политичкој и култури разговора. Зрењанин је пример града који има велике културне ресурсе и потенцијале, али у коме нема јавне сцене на којој може да се разговара о недостатку воде. Ту нема дугорочне одрживости. Није довољна само култура, морају сва четири стуба да функционишу.
Ангажовани сте на научним пројектима Европске уније. Како такви пројекти доприносе културној пракси?
Први пут сам се у један европски пројекат укључила 2003. године и звао се „Мењамо градске културне политике”, а циљ је био да се утврди да ли у доношењу културних политика учествују и припадници мањина. Поента је била да наше (научне) препоруке не остану мртво слово на папиру. Последњи пројекат, Артис, у коме је учествовао Факултет драмских уметности, а који је био финансиран у оквиру програма ЕУ Хоризонт 2020, бавио се трансформативним потенцијалом уметности на појединце и друштво. Окупио је истраживаче из различитих научних дисциплина и документовањем реакција хиљада људи на визуелну уметност широм Европе, имао је за циљ да разуме емоционалне последице сусрета с уметношћу у институционалном (музејском, галеријском) и свакодневном урбаном контексту. Кроз пројекте се преплићу примењена наука и активизам и дају се подстицаји за нека нова решења шта с јавним простором и како успоставити релације између оних који имају моћ и оних који желе да дају допринос друштву и заједници.
Моји ђаци
На Факултету драмских уметности и на Унесковој катедри Универзитета уметности постоји цела група професора и истраживача који се баве питањима културе и одрживог развоја. Поменула сам Горана Томку и Вишњу Кисић, ту су и Љиљана Рогач Мијатовић и Нина Михаљинац, које су преузеле и даље развијају предмете које сам засновала на катедри, па Јована Караулић и Ксенија Марковић Божовић, које посебан акценат стављају на зелену агенду у култури, па Милена Стефановић, и многи други с којима учествујем у бројним међународним истраживачким пројектима и са којима сам написала и објавила велики број радова. С друге стране, ту је и читав низ стручњака у култури како у јавном сектору тако и на независној сцени, али и у тзв. креативним индустријама. Поносна сам што многе од њих могу да сматрам својим ђацима, било да су дипломирали или мастерирали на Факултету драмских уметности или на Унесковој катедри, завршили докторске студије или ме упознали као предавача на неким међународним програмима, попут Европске дипломе културног менаџмента или летњих школа ИУЦ Дубровник или Централноевропског универзитета у Будимпешти, а многи значајни данашњи руководиоци у култури били су и на Школи за младе лидере на којој сам предавала...
