Pobeđuje se mekom moći
Rusi sada koriste oružje, ali dok im je kultura kao državnom sistemu bila važna, oni su pobeđivali kulturom. Rusi nisu kolonizovali vojskom, nego kulturom, kaže Milena Dragićević Šešić
Međunarodna nagrada „Unija gradova i lokalnih vlasti sveta – Meksiko Siti – Kultura 21” (UCLG) pripala je, između ostalih, Mileni Dragićević Šešić (u kategoriji Ličnosti), profesorki emeritus Univerziteta umetnosti u Beogradu i osobi impresivne biografije. U obrazloženju žirija, između ostalog, piše da je Milena Dragićević Šešić kao profesorka i aktivista tokom svoje karijere doprinela obuci, podizanju svesti i zalaganju za kulturnu politiku kao ključnoj komponenti u izgradnji demokratskih društava. Nagrada je profesorki Šešić uručena u četvrtak u Meksiko Sitiju.
Dugo ste prisutni u akademskoj zajednici i na javnoj sceni, dobili ste brojne nagrade. Po čemu je ovo priznanje posebno i ima li značaj nagrade za životno delo?
Mislim da istovremeno ima simboliku nagrade za životno delo jer se dodeljuje za doprinos ne samo u nauci već u razvoju kulture, ljudskih prava, održivog razvoja – za sve domene gde univerzitetski profesor mora da izađe u javni i društveni život i podeli svoje znanje. Ovu nagradu doživljavam kao svojevrsno priznanje radu na unapređenju delovanja u kulturi i profesionalnog rada u ustanovama kulture, na nivou donošenja strategija kulturnog razvoja u gradovima u Srbiji, Bosni i Hercegovini, Makedoniji, čak i u Turskoj, na čemu sam mnogo radila sa Evropskom kulturnom fondacijom. Osim toga, radila sam za Unesko u Kambodži, Tajlandu, Vijetnamu i posebno u Indiji i poslednjih godina u Africi. To su bili programi podizanja kapaciteta za kulturne radnike ili samo za određene sektore kao što su kulturno nasleđe ili izvođačke umetnosti (Indija). Moja istraživanja i edukacije bila su u vezi i sa interkulturnim dijalogom.
Osim kulturnih radnika, edukovala sam predstavnike gradskih uprava u domenu donošenja strateških razvojnih planova. Preko Uneskove Katedre za kulturnu politiku i menadžment razvijali smo dodatne programe obuka kulturnih radnika i političara i čini mi se da je upravo ovom nagradom prepoznat i taj doprinos.
Veoma sam ponosna što sam dobila nagradu koju su prethodno primili naučnici Manuel Kastels (umreženo društvo), Džon Hoks (kultura kao četvrti stub održivog razvoja) i Basma el Huseini, aktivistkinja u domenu kulture i kulturne politike širom arapskog sveta.
Prepoznat je vaš angažman širom Evrope, na Bliskom istoku, u severnoj Africi i Aziji. Razvijali ste mreže saradnje na međunarodnom nivou. Na koje sve načine različita društva pokazuju da im je kultura značajna?
Prva asocijacija u tom smislu je kultura poklona. Društva koja poklanjaju ono što je deo njihove kulture, bez obzira na to da li je reč o tradicionalnim ili savremenim kulturnim artefaktima, vide vrednost u kulturi. Kultura poklanjanja postoji kao specifičan oblik razmene u podjednako bogatim i siromašnim društvima Azije i Afrike.
Za sva velika društva imamo običaj da kažemo „velike kulture”. Ameriku je velikom učinila kultura – savremena umetnost plesa, Dizni, Holivud, džez... U svim domenima stvaralaštva napravili su takvu vrstu iskoraka i uticaja da je sasvim logično što je u Americi nastala teorija meke moći. Pobeđuje se mekom moći. Slično je s Rusima. Oni sada koriste oružje, ali u stvari, dok im je kultura kao državnom sistemu bila važna, oni su pobeđivali kulturom. Rusi nisu kolonizovali vojskom, nego kulturom. Kao veliki i značajni opstaju oni narodi koji se prepoznaju po svojoj kulturi. Po odnosu prema kulturi, da li se ona koristi u cilju jačanja savremenog identiteta ili zloupotrebljava u propagandne svrhe, može se prepoznati snaga jednog društva.
Jednom ste rekli da kod nas instrument kulturne politike praktično ne postoji. Na čemu bi trebalo da počiva kulturna politika Srbije?
Još od početka devedesetih i tranzicije, svi mi kulturni radnici Balkana zalažemo se za demokratsku kulturnu politiku – paradržavnu. To znači da kulturnom politikom ne upravlja država već saveti za kulturu. To je model kulturne politike kao javne politike koju je uvela Velika Britanija i koji je postao norma u najvećem delu demokratskog sveta. U Velikoj Britaniji upravljanje savetima za kulturu je povereno ekspertima koji se biraju na konkursu. U Skandinaviji saveti za kulturu se biraju na predlog političkih stranaka koje su dobile vlast, ali one u njih ne delegiraju svoje članove, već predlažu eksperte. U Hrvatskoj su početkom dvehiljaditih počeli da uvode veća za kulturu i u znatnom stepenu su demokratizovali kulturnu politiku. Mi to nikad nismo ni pokušali, ali jesmo formirali niz komisija, radnih tela koja su bila sastavljena od nestranačkih eksperata.
Godine 2000. održana je velika konferencija „Kulturna politika – kulturna produkcija”, na kojoj je istaknuto da nema jedinstvenog modela, da svaki grad treba da zasniva kulturnu politiku prema svojim potrebama i resursima. Tako je spontano bilo rađeno i u socijalizmu. Majdanpek je, recimo, imao proizvodnju nakita koji su pravili vrhunski dizajneri koji su živeli tamo, a Zlatara „Majdanpek” je sarađivala s Etnografskim i Narodnim muzejom i pravila seriju srednjovekovnog nakita. Primer je i smotra „Mermer i zvuci” u Aranđelovcu i mnogi drugi. Ne može u svakom mestu da bude isto. Treba organizovati stvari s nekom idejom, planom, ciljem.
Vidite li efekte i domete projekata u kojima ste učestvovali kao građanska aktivistkinja?
Iako sam bila poslata od strane Uneska da pomognem državi Kambodži da razvije kulturnu politiku, zajedno s koleginicom Vesnom Čopič iz Slovenije, naš najveći rezultat bio je uspostavljanje i umrežavanje aktivnog civilnog društva. To znači da smo posetile sve civilne organizacije iz kulture i sa njima uspostavile odličan kontakt. S tamošnjim ministarstvom smo napravile strateški plan razvoja kulture i u proces donošenja uključili i niz aktera iz civilnog društva, koji su prvi put došli u Ministarstvo kulture. Osim uspostavljanja javno-civilnog partnerstva, značajnije je da se civilno društvo prepoznalo kao scena, dotle nisu znali jedni za druge. Počeli su da rade razne kolaborativne projekte i sada kambodžanski umetnici nastupaju u svetu.
Kod nas je dobar primer stvaranje Nezavisne kulturne scene. Tome je prethodio dug proces osnaživanja pojedinih aktera: CZKD, Cenpi, koji je u međuvremenu nestao, Remont... Zahvaljujući projektu „Kultura nova”, koji je podrazumevao osnaživanje nevladinog sektora u Hrvatskoj, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji, ključni akteri su i danas na sceni. Formiran je savez nezavisnih kulturnih scena, od Slovenije do Makedonije, ali je prvo trebalo formirati asocijacije na nivou država. Sada se radi zajedno, stimuliše se regionalna saradnja i realizuju projekti evropskih integracija. To je pozitivan primer koji pokazuje da se ulaganjem u obrazovanje i jačanje struke doprinelo osnaživanju scene.
Kakav je odnos kulture i održivog razvoja i umemo li da prepoznamo i primenimo ovu sinergiju?
Ključ održivog razvoja jesu vrednosti, a pre svega činjenica da ekonomski razvoj ne može biti dugoročno održiv u duboko vrednosno podeljenom društvu, bez obzira na to da li je ono podeljeno po etničkim, verskim ili drugim parametrima.
Jedan od prethodnih laureata ovog priznanja, Džon Hoks, napravio je teoriju o kulturi kao o četvrtom stubu održivog razvoja, pored ekonomije, društva (političkog sistema) i ekologije. Kulturološki sukobi su na Balkanu primarni sukobi i variraju u vezi s temama fašizam–antifašizam, nacionalizam – građanska orijentacija. Onemogućavaju stvaranje održivog razvoja zato što je društvo vrednosno podeljeno. I dalje se veštački produbljuju jazovi koji nisu toliko mali, ali nisu ni toliko veliki, nego ih stalno ojačavamo.
U slučaju rudarenja, o čemu se sada mnogo govori, ekonomija nije donela dobitak, jer vidimo da su sela oko Majdanpeka i Bora do te mere vrednosno razrušena da ta zajednica neće postojati. I u drugim slučajevima vidimo da se zajednica ne razvija zahvaljujući isključivo ekonomiji. Kultura, s druge strane, doprinosi političkoj i kulturi razgovora. Zrenjanin je primer grada koji ima velike kulturne resurse i potencijale, ali u kome nema javne scene na kojoj može da se razgovara o nedostatku vode. Tu nema dugoročne održivosti. Nije dovoljna samo kultura, moraju sva četiri stuba da funkcionišu.
Angažovani ste na naučnim projektima Evropske unije. Kako takvi projekti doprinose kulturnoj praksi?
Prvi put sam se u jedan evropski projekat uključila 2003. godine i zvao se „Menjamo gradske kulturne politike”, a cilj je bio da se utvrdi da li u donošenju kulturnih politika učestvuju i pripadnici manjina. Poenta je bila da naše (naučne) preporuke ne ostanu mrtvo slovo na papiru. Poslednji projekat, Artis, u kome je učestvovao Fakultet dramskih umetnosti, a koji je bio finansiran u okviru programa EU Horizont 2020, bavio se transformativnim potencijalom umetnosti na pojedince i društvo. Okupio je istraživače iz različitih naučnih disciplina i dokumentovanjem reakcija hiljada ljudi na vizuelnu umetnost širom Evrope, imao je za cilj da razume emocionalne posledice susreta s umetnošću u institucionalnom (muzejskom, galerijskom) i svakodnevnom urbanom kontekstu. Kroz projekte se prepliću primenjena nauka i aktivizam i daju se podsticaji za neka nova rešenja šta s javnim prostorom i kako uspostaviti relacije između onih koji imaju moć i onih koji žele da daju doprinos društvu i zajednici.
Moji đaci
Na Fakultetu dramskih umetnosti i na Uneskovoj katedri Univerziteta umetnosti postoji cela grupa profesora i istraživača koji se bave pitanjima kulture i održivog razvoja. Pomenula sam Gorana Tomku i Višnju Kisić, tu su i Ljiljana Rogač Mijatović i Nina Mihaljinac, koje su preuzele i dalje razvijaju predmete koje sam zasnovala na katedri, pa Jovana Karaulić i Ksenija Marković Božović, koje poseban akcenat stavljaju na zelenu agendu u kulturi, pa Milena Stefanović, i mnogi drugi s kojima učestvujem u brojnim međunarodnim istraživačkim projektima i sa kojima sam napisala i objavila veliki broj radova. S druge strane, tu je i čitav niz stručnjaka u kulturi kako u javnom sektoru tako i na nezavisnoj sceni, ali i u tzv. kreativnim industrijama. Ponosna sam što mnoge od njih mogu da smatram svojim đacima, bilo da su diplomirali ili masterirali na Fakultetu dramskih umetnosti ili na Uneskovoj katedri, završili doktorske studije ili me upoznali kao predavača na nekim međunarodnim programima, poput Evropske diplome kulturnog menadžmenta ili letnjih škola IUC Dubrovnik ili Centralnoevropskog univerziteta u Budimpešti, a mnogi značajni današnji rukovodioci u kulturi bili su i na Školi za mlade lidere na kojoj sam predavala...
