Живот је фантастична појава
Нисам ја само уметник. Ја сам и муж, и родитељ, и пријатељ, кувар, портретиста, гласач, читач, борац за праведније друштво и жонглер који својим радом покушава да одржи поредак и равнотежу у свом животу, каже Александар Рафајловић
Овенчан најпрестижнијим наградама на овдашњој сцени, Александар Рафајловић (Беране, 1957) иза себе има, међу осталим, Политикину награду „Владислав Рибникар” за најбољу изложбу 2004, али и низ награда на Октобарском салону. Ипак, његова биографија каже да је „уметник у Србији и улични портретиста у Португалији”. Актуелна изложба цртежа у галерији Хаос „Наставиће се...” обухвата широк временски дијапазон његовог рада и цео спектар неочекиваних обрта – од академског рада на факултету до делегираног или преузетог рада везиља, уз колористичке цртеже великог формата на папиру и платну до дана данашњег.
Шта је повезница свим радовима?
Одавно нисам користио цртеж у свом раду. Овога пута као подлогу за рад користим везове на белом платну које су некада давно везле вредне руке да би украсиле просторе у којима су живеле. Углавном цвеће које је одувек повод за радост. На једном везу друштво му прави низ шарених птица. Остала је велика бела површина платна на којој сам ја могао да доцртам цртеже жонглера, опсенара, мађионичара и гутача ватре. Низ играча који својим чаролијама донесу гледаоцу барем малу, тренутну радост. За један део радова сам користио цртеже чаробњака које сам нацртао на завршној години студија. Слутио сам да ће и мој посао бити сличан њиховом, а сада су ту поред цвећа и птица осим да чаролију игре усредсреде на забаву укажу и на сличну улогу везиља и рада визуелних уметника сада и овде.
Колико су радови који су настали током вашег дугогодишњег враћања у Португалију променили ток вашег рада? Колико је, рецимо, сакупљачки инстинкт за серијама изразитих колористичких призора (врата, фасаде кућа, плочице, вотивни украси на гробљима, затим тезге с бомбонама, женским вешом итд.) изнедрили у вама нешто што није било ни у назнакама у раду осамдесетих и деведесетих година?
Велики улазак у слободу. Преврат који ми је отворио другачије и нове просторе. Десило се случајно. Почео сам да користим фотографију у свом раду и тада се укинула свака даља помисао да треба да истрајем у свом препознатљивом начину сликања и створим сопствени стил. Иако сам се и у својим апстрактним сликама бавио одређеним темама, нови медији су ми омогућили лакши рад на решавању проблема којима сам се бавио. Зато сам за сагледавање и реализацију одређених пројеката користио разне медије. Оне које су најпрецизније преносили идеју неког рада. Никада нисам хтео да неки медиј, слика, фотографија, видео или инсталација носе ознаку заната. Користећи фотографију нисам желео да будем фотограф. Користим је када ми треба. Цртам онда када то не може бити боље урађено ни у једном другом медију. Цртеж је виђење, прво и најједноставније представљање неке идеје. Свега има у њему. Маште, племените игре духа, слутње, непосредног и директног приступа мислима.
За разлику од радова из осамдесетих и деведесетих, ваши данашњи радови су изразито колористички, линеарни и фигуративни... Иако никада нисте користили земљане тонове, али јесте дуг низ година радили „густ” енформел, путања вашег рада неодољиво подсећа на путању рада Марка Челебоновића, почињући од „тешких тема” и идући у зрелој фази управо ка колористичким линеарним цртежом на платну. Челебоновић је дуги низ година живео на Азурној обали – одакле долази ваша „joie de vivre”?
Размишљао сам сам о томе када сам поставио радове у галерији Хаос. Сликајући апстрактне слике осамдесетих и деведесетих година, стварајући непостојећи свет, свет боје, линија, знакова, површина… стварао сам нову реалност. Ко зна шта би ондашњи апстрактни сликар мислио видевши нове радове. Издаја већ досегнутог? Повратак на нешто већ урађено? Можда би био суров, а можда бих га принудио да размишља о дугом животу, разним могућностима стварања, променама, знатижељи и убедим га да буде благонаклон и милостив. Да се правдам тиме да су ми биле важне теме којима сам се бавио. Ту је, наравно, увек заводљивост ризика. Нисам желео да вучем са собом бреме оствареног. Био сам врло несигуран радећи на овим цртежима. Знатижељан и веома радознао како ћу поново радити нешто што до сада нисам радио. Нисам имао право на грешку.
Вез као подлога је сам по себи прелеп, била ми је потребна специфична, врло стрпљива пажња да мој рад не наруши његову хармонију и одузме идеју о вери и чежњи за бољим животом. Барем за тренутке када се клоне духом. Сама уметност је радост живљења. У мом случају она није чврсто везана за одређени простор. Више на однос према животу. Да се у немогућности да се спрече ратови, глад, насиље, да се новцу одузме највреднија улога у људској цивилизацији, барем понуди мала чаролија радости. О разним стварима сам размишљао током процеса рада. О женама и њиховој креативности, не само када је у питању вез којима су „осликавале” кућне просторе, па због тога кроз изложбу лебди омаж који заслужују и жеља да им се ода признање за учињено. О поданицима, о редовно потиснутом сликом живљења највећег дела становништва на свим просторима у свим временима, о црквама које су увек на страни моћних, суровим властима, позицији савремених уметника у Србији, о свим вишковима који су нам системски понуђени да нас одмакну од заиста вредних људских особина. Нисам сигуран и немогуће је све то осетити и видети на овим цртежима који на крају нуде обећање наде за леп, човека достојан овоземаљски живот и позивају на радост малих личних ствари.
На документарној фотографији коју сте излагали на изложби „Јубилеј 50” у галерији Ремонт 2007. године поводом вашег педесетог рођендана видите се као беба ослоњена на јастук који има извезено цвеће. Када се тај мотив вратио у ваш видокруг?
Први пут сам тада користио везене јастучнице. Нисам их имао довољно и онда сам кренуо у потрагу по бувљацима, интернет бувљацима, молио сам пријатеље да купују за мене ако су у прилици, а добијао сам их и као поклон. Иако су ми на почетку биле потребне само јастучнице догодила се љубав и сада се моја огромна раскошна колекција састоји од разноразних везова које сам, имам утисак, спасио од нестанка с лица земље. Постали су права реткост јер су ормари родитеља и њихових родитеља давно очишћени и садржај је завршио на отпаду. Биће много присутнији на новим радовима који ће ускоро стати пред публику.
Шта ваш рад чини тако савременим, иако често аутори о вашим радовима истичу неподложност трендовима у уметности? Како се прави тај лук од стварања у тренутку до универзалне уметничке вредности?
Не знам. Мени је нормално да се бавим нечим што ме занима. Истином, отпором према конвенцијама, слободама, стањем ствари и могућностима личног удела… најважнија је можда сама идеја о колективу и комуникацији. Више сам загледан у себе и личне могућности да остварим своје дело него да пратим трендове. Ослањам се на мале и доступне продукцијске реалности и сваки пут са жалом гледам како због немогућности реализације одлазе неке добре идеје. Кастрирана машта. Ја гајим великог дечака у себи. Уметност је неуништив људски порив који ће опстати у ствараоцима ма колико били маргинализовани. Питање статуса уметности је увек актуелно. У Србији је, најблаже речено, ситуација очајна и све се своди на лична достигнућа самих аутора.
Које је место уметности у вашем животу?
Да наставим претходни одговор. Ми смо колективна бића. Желим да мој рад некога наговори на размишљање о нечему. Да му дам шлагворт. Уображено мислим да могу да помогнем у решењу неког проблема. Мени је овај посао део живота. Нисам ја само уметник. Ја сам и муж и родитељ и пријатељ, кувар, портретиста, гласач, читач, борац за праведније друштво и жонглер који својим радом покушава да одржи поредак и равнотежу у свом животу. Живот је фантастична појава и треба га озбиљно живети. Један једини.
