Život je fantastična pojava

Ovenčan najprestižnijim nagradama na ovdašnjoj sceni, Aleksandar Rafajlović (Berane, 1957) iza sebe ima, među ostalim, Politikinu nagradu „Vladislav Ribnikar” za najbolju izložbu 2004, ali i niz nagrada na Oktobarskom salonu. Ipak, njegova biografija kaže da je „umetnik u Srbiji i ulični portretista u Portugaliji”. Aktuelna izložba crteža u galeriji Haos „Nastaviće se...” obuhvata širok vremenski dijapazon njegovog rada i ceo spektar neočekivanih obrta – od akademskog rada na fakultetu do delegiranog ili preuzetog rada vezilja, uz kolorističke crteže velikog formata na papiru i platnu do dana današnjeg.

Šta je poveznica svim radovima?

Odavno nisam koristio crtež u svom radu. Ovoga puta kao podlogu za rad koristim vezove na belom platnu koje su nekada davno vezle vredne ruke da bi ukrasile prostore u kojima su živele. Uglavnom cveće koje je oduvek povod za radost. Na jednom vezu društvo mu pravi niz šarenih ptica. Ostala je velika bela površina platna na kojoj sam ja mogao da docrtam crteže žonglera, opsenara, mađioničara i gutača vatre. Niz igrača koji svojim čarolijama donesu gledaocu barem malu, trenutnu radost. Za jedan deo radova sam koristio crteže čarobnjaka koje sam nacrtao na završnoj godini studija. Slutio sam da će i moj posao biti sličan njihovom, a sada su tu pored cveća i ptica osim da čaroliju igre usredsrede na zabavu ukažu i na sličnu ulogu vezilja i rada vizuelnih umetnika sada i ovde.

Koliko su radovi koji su nastali tokom vašeg dugogodišnjeg vraćanja u Portugaliju promenili tok vašeg rada? Koliko je, recimo, sakupljački instinkt za serijama izrazitih kolorističkih prizora (vrata, fasade kuća, pločice, votivni ukrasi na grobljima, zatim tezge s bombonama, ženskim vešom itd.) iznedrili u vama nešto što nije bilo ni u naznakama u radu osamdesetih i devedesetih godina?

Veliki ulazak u slobodu. Prevrat koji mi je otvorio drugačije i nove prostore. Desilo se slučajno. Počeo sam da koristim fotografiju u svom radu i tada se ukinula svaka dalja pomisao da treba da istrajem u svom prepoznatljivom načinu slikanja i stvorim sopstveni stil. Iako sam se i u svojim apstraktnim slikama bavio određenim temama, novi mediji su mi omogućili lakši rad na rešavanju problema kojima sam se bavio. Zato sam za sagledavanje i realizaciju određenih projekata koristio razne medije. One koje su najpreciznije prenosili ideju nekog rada. Nikada nisam hteo da neki medij, slika, fotografija, video ili instalacija nose oznaku zanata. Koristeći fotografiju nisam želeo da budem fotograf. Koristim je kada mi treba. Crtam onda kada to ne može biti bolje urađeno ni u jednom drugom mediju. Crtež je viđenje, prvo i najjednostavnije predstavljanje neke ideje. Svega ima u njemu. Mašte, plemenite igre duha, slutnje, neposrednog i direktnog pristupa mislima.

Za razliku od radova iz osamdesetih i devedesetih, vaši današnji radovi su izrazito koloristički, linearni i figurativni... Iako nikada niste koristili zemljane tonove, ali jeste dug niz godina radili „gust” enformel, putanja vašeg rada neodoljivo podseća na putanju rada Marka Čelebonovića, počinjući od „teških tema” i idući u zreloj fazi upravo ka kolorističkim linearnim crtežom na platnu. Čelebonović je dugi niz godina živeo na Azurnoj obali – odakle dolazi vaša „joie de vivre”?

Razmišljao sam sam o tome kada sam postavio radove u galeriji Haos. Slikajući apstraktne slike osamdesetih i devedesetih godina, stvarajući nepostojeći svet, svet boje, linija, znakova, površina… stvarao sam novu realnost. Ko zna šta bi ondašnji apstraktni slikar mislio videvši nove radove. Izdaja već dosegnutog? Povratak na nešto već urađeno? Možda bi bio surov, a možda bih ga prinudio da razmišlja o dugom životu, raznim mogućnostima stvaranja, promenama, znatiželji i ubedim ga da bude blagonaklon i milostiv. Da se pravdam time da su mi bile važne teme kojima sam se bavio. Tu je, naravno, uvek zavodljivost rizika. Nisam želeo da vučem sa sobom breme ostvarenog. Bio sam vrlo nesiguran radeći na ovim crtežima. Znatiželjan i veoma radoznao kako ću ponovo raditi nešto što do sada nisam radio. Nisam imao pravo na grešku.

Vez kao podloga je sam po sebi prelep, bila mi je potrebna specifična, vrlo strpljiva pažnja da moj rad ne naruši njegovu harmoniju i oduzme ideju o veri i čežnji za boljim životom. Barem za trenutke kada se klone duhom. Sama umetnost je radost življenja. U mom slučaju ona nije čvrsto vezana za određeni prostor. Više na odnos prema životu. Da se u nemogućnosti da se spreče ratovi, glad, nasilje, da se novcu oduzme najvrednija uloga u ljudskoj civilizaciji, barem ponudi mala čarolija radosti. O raznim stvarima sam razmišljao tokom procesa rada. O ženama i njihovoj kreativnosti, ne samo kada je u pitanju vez kojima su „oslikavale” kućne prostore, pa zbog toga kroz izložbu lebdi omaž koji zaslužuju i želja da im se oda priznanje za učinjeno. O podanicima, o redovno potisnutom slikom življenja najvećeg dela stanovništva na svim prostorima u svim vremenima, o crkvama koje su uvek na strani moćnih, surovim vlastima, poziciji savremenih umetnika u Srbiji, o svim viškovima koji su nam sistemski ponuđeni da nas odmaknu od zaista vrednih ljudskih osobina. Nisam siguran i nemoguće je sve to osetiti i videti na ovim crtežima koji na kraju nude obećanje nade za lep, čoveka dostojan ovozemaljski život i pozivaju na radost malih ličnih stvari.

Na dokumentarnoj fotografiji koju ste izlagali na izložbi „Jubilej 50” u galeriji Remont 2007. godine povodom vašeg pedesetog rođendana vidite se kao beba oslonjena na jastuk koji ima izvezeno cveće. Kada se taj motiv vratio u vaš vidokrug?

Prvi put sam tada koristio vezene jastučnice. Nisam ih imao dovoljno i onda sam krenuo u potragu po buvljacima, internet buvljacima, molio sam prijatelje da kupuju za mene ako su u prilici, a dobijao sam ih i kao poklon. Iako su mi na početku bile potrebne samo jastučnice dogodila se ljubav i sada se moja ogromna raskošna kolekcija sastoji od raznoraznih vezova koje sam, imam utisak, spasio od nestanka s lica zemlje. Postali su prava retkost jer su ormari roditelja i njihovih roditelja davno očišćeni i sadržaj je završio na otpadu. Biće mnogo prisutniji na novim radovima koji će uskoro stati pred publiku.

Šta vaš rad čini tako savremenim, iako često autori o vašim radovima ističu nepodložnost trendovima u umetnosti? Kako se pravi taj luk od stvaranja u trenutku do univerzalne umetničke vrednosti?

Ne znam. Meni je normalno da se bavim nečim što me zanima. Istinom, otporom prema konvencijama, slobodama, stanjem stvari i mogućnostima ličnog udela… najvažnija je možda sama ideja o kolektivu i komunikaciji. Više sam zagledan u sebe i lične mogućnosti da ostvarim svoje delo nego da pratim trendove. Oslanjam se na male i dostupne produkcijske realnosti i svaki put sa žalom gledam kako zbog nemogućnosti realizacije odlaze neke dobre ideje. Kastrirana mašta. Ja gajim velikog dečaka u sebi. Umetnost je neuništiv ljudski poriv koji će opstati u stvaraocima ma koliko bili marginalizovani. Pitanje statusa umetnosti je uvek aktuelno. U Srbiji je, najblaže rečeno, situacija očajna i sve se svodi na lična dostignuća samih autora.

Koje je mesto umetnosti u vašem životu?

Da nastavim prethodni odgovor. Mi smo kolektivna bića. Želim da moj rad nekoga nagovori na razmišljanje o nečemu. Da mu dam šlagvort. Uobraženo mislim da mogu da pomognem u rešenju nekog problema. Meni je ovaj posao deo života. Nisam ja samo umetnik. Ja sam i muž i roditelj i prijatelj, kuvar, portretista, glasač, čitač, borac za pravednije društvo i žongler koji svojim radom pokušava da održi poredak i ravnotežu u svom životu. Život je fantastična pojava i treba ga ozbiljno živeti. Jedan jedini.