Главобоља и годину дана после благе мождане повреде

Водећи узроци трауматске повреде мозга (ТПМ) варирају у зависности од старости: падови су најчешћи код особа старијих од 65 година, а саобраћај код млађих од 65 година. Процене сугеришу да је сваке године близу 300.000 спортских повреде мозга.

Тежина трауме има како терапијски, тако и прогностички значај. Најпрактичнија је подела на благу, умерену и тешку краниоцеребралну повреду. Процена се врши на основу дужине трајања коме, резултата Глазговске кома скале (ГКС). Најмањи скор од три значи да особа не отвара очи, не комуницира нити се помера. Највећи могући скор је 15.

Лаке (благе) мождане повреде код 75 одсто свих краниоцеребралних траума имају ГКС скор од 13 до 15, губитка свести мањи од 20 минута, као и посттрауматску амнезију краћу од 24 сата.

У неким случајевима нема губитка свести него само кратак период ошамућености. Аутономни поремећаји (мучнина, повраћање, хипотермија, промене пулса и крвног притиска) су чести, тако да је болесник непосредно после повреде блед, ознојен, осећа мучнину. Препоручује се лежање, симптоматска терапија и подстицање болесника да се врати уобичајеним активностима.

Поремећај памћења после ТПМ може да траје од неколико секунди до више дана, недеља, па и дуже.

Компликације након повреде мозга

Већ у првим данима после благе повреде мозга болесници се обично жале на слабу концентрацију, главобољу, заборавност, измене ритма спавања, док је бол у врату последица повреде меких ткива врата.

„Годину дана после повреде око 40 одсто болесника с лаком или тешком ТПМ и даље се жали на главобоље, болове у врату или ошамућеност, вртоглавице, замор, сметње памћења, пажње и концентрације, егзекутивних функција и афекта. Могу да буду раздражљиви, депресивни, нервозни, обесхрабрени или љути. Ово стање које траје неколико недеља, али може да траје и годинама, назива се посткомоциони синдром. Нема корелације између тежине основне повреде и интензитета или дужине трајања описаних симптома посткомоционог синдрома. Такође, и прогноза овог стања је неизвесна, али се углавном с временом може очекивати побољшање”, каже прим. др Михаило Мирковић, неуролог у Здравственом центру Ваљево.

Терапија укључује психотерапију, когнитивну и окупациону терапију, професионалну рехабилитацију, уз примену антидепресивних и анксиолитичких лекова.

Могу да се јаве и епилептички напади, упозорава доктор. Превентивна примена антиепилептика, док још нема напада, није оправдана. Треба утицати на провокативне факторе: забрањена је употреба алкохола, неспавање, премор и оптерећење течношћу, а на повишење телесне температуре треба одмах деловати  антипиретицима.

ТПМ је повезана са често дуготрајним неуропсихолошким и когнитивним проблемима, типа поремећаја памћења, пажње и концентрације, психомоторном успореношћу и променама личности болесника, као и емоционалним поремећајима (најчешће депресија).