Пре тачно сто педесет година (22. јуна), упокојио се Илија Гарашанин, један од најзнаменитијих српских државника 19. столећа. Политику Кнежевине и Краљевине Србије у 19. и почетком 20. века обележила су својим деловањем тројица државника – Илија Гарашанин, Јован Ристић и Никола Пашић. Досадашња историографија највише пажње посветила је животу и делу последњег, а у новије време светлост дана угледала је и биографија Јована Ристића. Личност и дело Илије Гарашанина били су предмет проучавања у историографији. Највећи допринос томе дао је српски историчар Драгослав Страњаковић, који је пре много деценија написао прву Гарашанинову биографију, на којој је, највећим делом, заснован и животопис Илије Гарашанина из пера америчког историчара Дејвида Макензија.

Сто педесет година од Гарашанинове смрти послужило је као повод да се стручној и широј јавности напокон представе нови истраживачки резултати које се односе на живот и дело ове знамените историјске личности. У издању Народног музеја у Аранђеловцу ових дана објављена је монографија Илија Гарашанин (1812–1874) – великан српске земље, уредила С. Рајић, стр. 604. Реч је о колективном научном делу које су написали професори са Катедре за историју српског народа Филозофског факултета Универзитета у Београду, на челу са шефом катедре проф. др Сузаном Рајић, која је уједно и уредник ове монографије. Аутори су на једном месту успешно представили како државничку, политичку и националну делатност Илије Гарашанина, тако и приватни живот, напоре и тешкоће, заслуге и порицања ове знамените личности.

Књига доноси до сада најпрегледнији приказ Гарашаниновог живота и дела, узимајући у обзир ранија научна сазнања, али и износећи многе непознате податке из његовог живота и рада. Преиспитана је његова улога у кључним догађајима у унутрашњој, спољној и националној политици од краја тридесетих до краја шездесетих година 19. века. Будући да је Гарашаниновом Начертанију, најзначајнијем плану о будућности српске државе на Балканском полуострву, у српској историографији посвећена посебна монографија проф. др Радоша Љушића – Књига о Начертанију. Национални и државни програм Кнежевине Србије (1844), аутори се тиме нису бавили. Како су сами истакли у Предговору, њихова монографија и Књига о Начертанију представљају „истраживачку и научну целину – о националном плану и његовом аутору”.

Стварне и лажне патриоте

Монографија која приказује Гарашанинов животни пут од ране младости, преко чиновничких до највиших државних позиција и, на крају, до „сумрака” и смрти, резултат је рада шест професора са наведене катедре. Читаоце у књигу уводи поглавље из пера доц. др Уроша Шешума посвећено пореклу, младости, образовању и првим чиновничким дужностима Илије Гарашанина, с нагласком на успон његове породице захваљујући везама с кнезом Милошем. Друга целина, аутора доц. др Александра М. Савића, посвећена је улози породице Гарашанин у преломним годинама након абдикације кнеза Милоша и за време прве владавине кнеза Михаила (1839–1842), те Гарашаниновом раду на српској спољној, унутрашњој и националној политици, све до почетка 1859. године. О Гарашанину, као првом сараднику кнеза Михаила током његове друге владавине (1860–1868), те последњим годинама и смрти, пажњу је посветио проф. др Данко Леовац. Проф. др Чедомир Антић анализира погледе британске и француске дипломатије на улогу Илије Гарашанина у превирањима изазваним Источним питањем. Како је један од основних циљева Гарашанинове политике било ослобођење српског народа од османске власти, знатан део његове политичке делатности био је посвећен организовању обавештајне службе на простору Османског царства у циљу прикупљања података о приликама и мерама које је требало предузети. Управо то питање – организација и структура обавештајне мреже настале Гарашаниновим залагањем, уз указивање на планове о подизању устанака – осветлио је проф. др Милош Јагодић. Последње поглавље у монографији посвећено је „терету очевог наслеђа”, односно почецима политичке каријере Милутина Гарашанина, Илијиног млађег сина.

Успон породице Гарашанин у трговини, остварен симбиозом интереса кнеза Милоша и свих Гарашанина, донео им је, осим богаћења, и посебно место у политичком животу Србије. Без ортачких, трговачких и пријатељских односа са владарем, чланови породице не би могли успешно да послују, нити да напредују у државној служби. Током прве владавине кнеза Милоша Обреновића (1815–1839) и млади Илија започиње своју чиновничку службу, у погодном амбијенту у којем је консолидована финансијска и политичка моћ његове породице.

Са тих позиција Илија Гарашанин отпочиње успешну каријеру, кидајући убрзо породичне везе са Обреновићима. Од 1839. до 1859. године његова улога у унутрашњој и спољној политици Кнежевине Србије нагло расте. Као министар унутрашњих дела у периоду од 1843. до 1852. године, нашао се у важним и ризичним збивањима изазваним европским револуцијама 1848/1849. Сукоб са руском и аустријском дипломатијом, као и разлози који су довели до његовог удаљавања с министарске дужности представљају важан степеник ка државничком, а не ускополитичком деловању ове историјске личности. Илија Гарашанин је имао вештине да подједнако успешно делује и на политичкој сцени, али и из њене сенке. То доказују догађаји у којима је неспорна његова улога у завери против кнеза Александра Карађорђевића, те свргавању овог владара с престола.

За две деценије рада Илија Гарашанин је учествовао у три смене на српском престолу, потпомажући најпре пад Обреновића 1839. и 1842, а затим и Карађорђевића 1858. године. Отуда и његова стрепња пред повратак кнеза Милоша у Србију 1859, после скупштинске одлуке о рестаурацији Обреновића. Стари кнез му никада није опростио „издају” и ревносно заузимање на сузбијању свих акција Обреновића у циљу повратка на престо. Преко тога је, међутим, прешао кнез Михаило који је 1860. наследио престо после очеве смрти. Постао је главни сарадник кнеза за време његове друге владавине (1860–1868), уложивши своје богато искуство на остварењу циљева српске спољне и националне политике. На том путу, главно је његово ангажовање на стварању балканског савеза у циљу ослобођења српског и осталих балканских народа од османске власти.

Ступавши на нову дужност Илија Гарашанин је записао:

„Ја управо не знам чему служе све те партаје и шта би оне хтеле. Оћеду слободе, а тако поступају како да никад не буде. Ако се редом иде, биће слободе, а ако се прескаче, нестаће и она што постоји. А видели смо те наше слободњаке у пуној снази, који нас нимало нису задојили с њиним слободњачким идеама. Апсови, гвожђе, батине, то је био символ те слободе.”

Политички назори овог државника осликавају се и у његовим ставовима да „по несрећи, Срби се о слободи брину и говоре док се власти дочепају, а како то буде, онда нерадо више чују ту реч слобода”. На ово он иронично наставља, додајући да је време да се и Срби једном обавесте да је бадава о слободи бринути док јој се добар и тврд темељ не осигура, а то само „у доброј слози” може бити учињено. За такве назоре је нападан и критикован од стране младе српске интелигенције, либерално оријентисане.

Још занимљивије су његове опаске о стварним и лажним српским патриотама. Он каже: „Сви су патриоти и криве друге што и они нису онакви... спомен слободе народне прешао је већ у безобразлук. На томе цео свет јаше, а у срцу то нико не носи.”

Бадава све ако се делом не засведочи

Други битан сегмент представља Гарашанинова делатност на реализацији циљева зацртаних у Начертанију. Изворно утемељена анализа околности настанка и деловања обавештајне мреже агената у Османском царству, с циљем прикупљања података ради припреме општег устанка против османске власти на Балкану, недвосмислено потврђује да је поред „мирног” одумирања Царства и поступног увећања територија српске државе на његов рачун, Илија Гарашанин стварао основе и за реализације националног и државног програма у могућим револуционарним догађајима. Мрежа агената створена под његовим вођством средином четрдесетих година, постојала је до 1855; затим је обновљена 1862. и опстала је до 1877. године, надживевши свог идејног творца. Основни циљ настанка тајне организације није остварен из бројних разлога, између осталих, и услед удаљавања Гарашанина с важне позиције председника владе (1867), те због нових потреса на српском престолу до којих је дошло убиством кнеза Михаила и ступањем на сцену нових властодржаца у лику Јована Ристића и Миливоја Петровића Блазнавца.

Страдања породице Гарашанин у време жестоких династичких обрачуна током четрдесетих и педесетих година 19. века нису представљала усамљену појаву у Србији половином 19. века. Борбе за престо и власт изазвале су бројне аномалије у политичком и друштвеном животу младе српске државе. Догађало се неретко да припадници једне генерације више пута буду у тешким оковима или осуђени на смрт као учесници династичких буна, завера, преврата, а у међувремену да се позиционирају на највишим државним положајима. Цветко Рајовић, који је скидан с вешала и достизао до положаја министра, председника владе, судије, чак и председника највише судске инстанце Касације, само је један од примера наведених догађаја.

Жртве за уставне слободе

Илија Гарашанин је, међутим, успео да преживи многе државне преврате и завере тога доба без казамата и окова. Радио је с тројицом владара из обе династије, Обреновића и Карађорђевића. Сећања на „пале главе” двојице Гарашана, оца и брата Милутина и Луке, у доба жестих окршаја у Вучићевој буни 1842, преобраћене су у породичној традицији као жртве „за уставне слободе и напредак”.

О тим главним, али и многим другим научним питањима којима се бави монографија Илија Гарашанин (1812–1874) – великан српске земље преовлађује став аутора да Илија Гарашанин спада у ред ретких српских државника који су интересе државе и народа бескомпромисно увек стављали на прво место. Нагласили су да је његова политика била искључиво српска, а основни циљ бављења политиком била је не лична корист, већ добробит државе. До последњег дана државне службе Илија Гарашанин је испољавао трудољубивост и преданост у свему што је радио. Своју децу и све око себе непрестано је опомињао да се ништа не може учинити ако се не ради и дању и ноћу. „Каве и дувана није знао колико му је доста”, забележили су његови савременици, који су се и дивили и чудили овом човеку, узимајући га за „пример вредноће и страшило оштрине у послу”.

Пажњи читалаца препоручујемо књигу Илија Гарашанин (1812–1874) – великан српске земље, изворно утемељену, савремену, богато илустровану, с родословом породице од Илијиног оца Хаџи Милутина Савића Гарашанина па све до данашњих потомака. Научно уравнотежено у свим својим сегментима, ово дело ће, уверени смо, корисно послужити за даље бављење многим важним питањима која се не тичу само научног домена, већ знатно ширег идентитетског контекста српског народа који, генерално, тако мало познајемо.

Аутор је научни сарадник, 

Филозофски факултет Универзитета у Београду