Уролози су фина господа

На први телефонски позив академик Јован Хаџи-Ђокић није нам се одмах јавио. Да ли имамо прави телефон, запитали смо се. Када смо проверили, речено нам је да је доктор вероватно на Куби. Али убрзо је узвратио позив, па смо питали: „Професоре, јесте ли у Хавани?”

„Не, управо сам се вратио. Нећете веровати, био је то мој 30. боравак на Куби!”

Овакав податак би изненадио само оне који не познају проф. др Јована Хаџи-Ђокић, академика, уролога по специјализацији.

Рођен је 1944. године, дакле има 80 година, али је врло активан и у Хавани оперише пацијенте.

„Урадио сам више од 100 операција у Националном институту за рак у периоду од 12 година. Одржао сам и најмање 30 предавања за кубанске урологе. Њихова медицина је међу најбољима у свету, али постоји и део који их је посебно занимао. Мене су замолили да их научим да раде хируршко одстрањење мокраћне бешике због карцинома и пратећих компликација. Све пацијенте сам оперисао гратис, а Кубанци су ми платили трошкове боравка.”

Кубанци као Срби

И доктор не крије да се заљубио у Кубу, у коју је први пут отишао пре 14 година.

„Обишао сам цео свет. Био сам у Чилеу, Аргентини, Аустралији, Сингапуру, свуда по Европи, али Хавана је за мене најлепши град на свету. Кубански народ је као српски. С друге стране, имају одличну медицину и науку. Признајем и да као дете југа волим сунце, али ми посебно прија фина комуникација с људима”, каже наш саговорник.

На примедбу да није „пензионер који пеца” насмејао се и одговорио да је врло активан и да је једноставно такав по природи.

Др Хаџи-Ђокић је члан Српске академије науке и уметности, председник два важна медицинска одбора, води два пројекта.

„Председник сам Одбора за туморе урогениталног система, а тренутно радим и на пројекту раног откривања, односно скринингу карцинома простате. Имам много добрих сарадника с ’моје’ клинике (Клинике за урологију Клиничког центра Србије, у којој је провео радни век), затим из Новог Сада, Ниша...”

Колико се област урологије променила?

„Развојем технологије дошло је до великог напретка и у дијагностици и у лечењу болести простате. Карцином простате дефинитивно није фатална дијагноза. Нови лекови су омогућили дуже преживљавање и бољи квалитет живота, који је за мушкарца с овом дијагнозом јако битан. Појавиле су се и нове оперативне технике. Међутим, сваки наступ у медијима увек и ја и моје колеге искористимо да поручимо мушкарцима да је после 45 године важно да на преглед код уролога иду макар једном годишње”, каже др Хаџи-Ђокић.

Подсећа да је у нашу праксу увео операцију радикалног одстрањења карцинома простате и плус лимфних жлезда у карлици. Присећа се како му је за ту интервенцију некада било потребно отприлике сат времена. Ту и друге операције радио је, како каже, осим на својој матичној клиници, и у КБЦ „Бежанијска коса” у болницама у Никшићу, Ваљеву, Чачку, Врању... У Пироту је оперисао 25 година, у Смедереву 10, Вршцу седам година...

„Урадио сам више од 2.000 тих радикалних простатектомија. И данас када шетам Београдом срећем људе које сам оперисао пре 30 година, који ме поздраве и похвале се добрим здрављем”, поносан је наш саговорник.

Ова операција, појашњава, ни данас није напуштена, али сада су стандард постале лапараскопске интервенције.

У једној приватној београдској установи ради с одабраном екипом сарадника, уролозима др Туфегџићем и др Васићем:

„Повремено нам долази и одличан стручњак, професор Илија Калчев из Софије, који доброћудно увећање простате оперише ласером, и то је најбоља метода: минимално инвазивна, без крварења. Један дан болесник преспава у болници, сутрадан иде кући, после пет дана вадимо катетере. Али мора да се плати и кошта, зависно од величине простате, између 3.000 и 4.000 евра.”

Верује да је иза себе оставио добре ђаке, прво на клиници у којој је радио, али и у Србији, па чак и у Црној Гори.

„Имамо доста добре урологе, а у медицини више нема табу тема за мушкарце. Сваки мушкарац зна шта је ПСА, простата специфичан антиген, важан за рано откривање карцинома простате.”

Разговор у САНУ водили смо у тренутку када су се обављали избори за нове чланове, па је једно од питања и било хоће ли се међу бесмртнике уписати најбољи. Око тога се у сваком изборном процесу подигне прилично велика прашина.

„Дуг је период припреме избора за САНУ. Није наравно свако ко је заслужио и постао академик, било је неправди. Али око 90 одсто оних који су заслужили су и постали академици. Медицинско одељење је најбројније: има 21 члана. То говори да је српска медицина популарна, јака и добра”, наглашава наш саговорник.

Онда причу о његовом занимљивом животу враћамо на почетак.

„Рођен сам у Бајиној Башти стицајем околности, јер је мој отац тамо добио посао. Када је завршио Пољопривредну школу у Букову код Неготина, чији је ђак био и Добрица Ћосић, послат је прво у Чајетину, па у Бајину Башту, где је упознао моју мајку и оженио се. Из Баште смо отишли у село Турековац код Лесковца. Мој отац је из Власотинца, деда ми је био казанџија, имао је радњу у центру места. У Турековцу сам пошао у школу”, прича доктор.

Затим брзо устаје и показује слику на којој је неки уметник насликао ту малу школу, коју наш саговорник држи у кабинету у САНУ, а поклонио му ју је градоначелник Лесковца. Поред слике је и мала биста академика Саве Петковића.

„Поштујем своје учитеље”, каже кратко др Хаџи-Ђокић, који је веома поносан на своја звања почасног грађанина и Власотинца и Лесковца.

Открива нам да често одлази на југ. Тамо се, каже, одмара обично са својим кумом, др Миланом Петровићем, који је начелник урологије у Лесковцу, а дружи се и с многобројним пријатељима и школским друговима.

„Завршио сам целокупно школовање у Лесковцу. У гимназији сам био најбољи ђак, уписао сам Медицински факултет у Београду, на ком сам од треће године постао демонстратор на хистологији, ту сам примљен као асистент, али сам добио позив и за место на гинекологији. Ма, нисам ни знао шта је урологија! Пошто сам имао више понуда, морао сам да се одлучим и питао сам професора Василија Ђорђевића Чамбу где да идем, а он ми је рекао: ’Иди на урологију, тамо су фини људи, уролози су господа’”, прича наш саговорник како је изабрао специјализацију у којој је постао врхунски стручњак.

Италијански научио за четири месеца

Био је на специјализацијама у Фиренци, у Паризу, три пута у Милану код врхунских стручњака. Како се с њима споразумевао, на ком језику је учио?

„Говорим одлично француски, а италијански сам за четири месеца тако савладао да су се чудили. Свако вече сам гледао ТВ и учио италијански. На Куби говорим шпански, који учим успут”, похвалио се доктор. Када га питате шта је „рецепт” за успех, не премишља се много:

„У животу да би човек успео мора да буде радан, амбициозан и – поштен. Ако се усклади рад, учење и ангажовање резултат на крају мора да дође. Кинези су то прилично једноставно дефинисали: ништа није најбоље, јер увек има боље. Они стално теже нечем новом. Био сам у Кини два пута, запањујућа је то земља.”

Сматра и да људима који су напунили 65 година, ако су доброг здравља, треба оставити могућност да наставе да раде, а не терати их у пензију. Мисли да они неће „узимати” посао, ако нису у класичном радном односу, а могу бити едукатори.

Остајте овде

„Смета ми одлазак младих школованих људи из Србије. Морамо да зауставимо одлив кадрова. Не вреди лепа зграда и опремљена болница, ако немамо кадрове. А не може да се ради другачије. Гледам то као председник Управног одбора Института „Дедиње”, где је директор проф. др Милован Бојић. По рангу, то је прва институција у Европи. Иза овакве тврдње чврсто стојим. Морамо овде младима да обезбедимо посао и наравно добру науку”, каже академик Хаџи-Ђокић, који је неко време био и генерални директор највеће здравствене установе, Клиничког центра Србије, за који каже да у појединим медицинским дисциплинама има изванредне стручњаке.

Девет пута у Хиландару

„Први пут сам отишао у Хиландар 1985. године, а после тога још осам пута. Увек останем дан-два. Једном сам био седам дана с мојим великим пријатељем Жарком Петровићем, који је компоновао чувену песму „Све моје јесени су тужне”. Када се вратим с Хиландара, ја сам потпуно ресетован и некако се боље осећам када поразговарам с игуманом Методијем, с којим сам се спријатељио, када видим икону Тројеручицу”, прича наш саговорник.

Сазнајемо да слави Светог Николу, да воли да обилази манастире (обишао их је све у Србији). Посебно се сећа оца Јована, имењака из Хиландара, чији су га живот, али и књиге које је монах написао, надахнули. Отац Јован поживео је 105 година.