Васкрсао заборављену уметност

На нашим просторима уметничка израда предмета и накита у филиграну има вековну традицију. Тајне тог старог заната од нестанка и заборава чувају ретки мајстори. Један од најбољих који је својим уметничким радовима стекао светски углед и славу Горан Ристовић Покимица живи и ствара у Краљеву. У домаћој јавности за овог среброделца многи су сазнали захваљујући изради круна српских средњевековних владара. По први пут од средњег века приступило се изради круна и осталих владарских инсигнија на начин како су некада рађене у оквиру пројекта Историјског музеја Србије, по идеји директорке др Душице Бојић.

– Рад на пројекту је престижан и изазован. Неопходно је било потиснути лични печат и устаљене извођачке технике на минимум и свести ауторство на најмању могућу меру не би ли се што тачније пренео изглед старих регалија. Консултације са нашим еминентим стручњацима на челу са академиком проф. др Драганом Војводићем и проф. др Смиљом Душанић трају од 2019.године, каже Ристовић додајући да се свака круна, жезло, одевни предмет детаљно анализирају, као и сви доступни писани и други извори.

Ради аутентичности приликом израде ишло се тежим путем.

– Примењиване су архаичне златарско-јувелирске ручне технике израде. На крунама је, рецимо, коришћено 12-13 старих техника рада, без савремених техничких помагала. Зато рад на једном таквом предмету, након детаљно разрађеног изгледа, траје и по 5-6 месеци. Избор декоративног полудрагог и драгог камења као и начин обраде је усклађен са могућностима из периода настанка оригинала. До сада је урађено седам круна и једно жезло и један женски скиптар. У плану је још да се уради круна Михајла Стонског, Твртка Првог Котроманића, венац Стефана Првовенчаног, жезло краља Милутина и скиптар краљице Симониде, прича Горан Ристовић власник Филигранско-кујунџијске радионице „Филигран Покимица”  која у називу крије занимљиву породичну сагу.

– Мој предак Ристо Покимица се доселио у Краљево почетком 19. века из места Рвати код Рашке. Покимице су родом од Рачића из Васојевића, а касније су презиме добили, као врсни и упорни резбари, ковачи и дрводељци по архаичном називу „кимац”, што значи жижак, буба која дуби дрво, објашњава наш саговорник додајући да је он одрастао и основну школу завршио у Бразилу. На Филолошком факултету у Београду је  студирао оријенталистику.

– Учење језика ми је ишло од руке тако да, на различитом нивоу, владам са више језика, каже овај полиглота, члан Удружења научних и стручних преводилаца Србије и Удружења примењених уметника Русије.

Све за љубав

Пре него што је постао занатлија Ристовић се професионално бавио превођењем са Енглеског и Поругалског језика десетак година. Служи се још и са Арапским, Турским, Шпанским, Италијанским, Француским, Румунским, Руским и Бугарским језиком.

– Почетком деведестих година сам се запослио у једној међународној компанији где сам остао до 2010. год. Посао  који сам редовно обављао ме није испуњавао, па сам потражио неки хоби. Прво је то био дуборез. Тек тада сам приметио радове које израђује мој таст Цветко Цветковић, златар пореклом из Призрена. Основне ствари у изради накита сам научио у његовој радионици, али мене су привлачили комплекснији предмети црквеног мобилијара. Имао сам срећу да сам их могао прегледати у ризници Манастира Жиче. Ти предмети су ми послужили да детаљно анализирам како су изведени. Покушавао сам, махом неуспешно, на разне начине да проникнем у тајну израде. Ноћима сам остајао до јутра без резултата и по правилу, пред одустјањем, појавило би се решење. То ми је давало подстрек да наставим упорно даље у одгонетању тајни старих мајстора. Проучавао сам сву доступну литературу и покушавао да поједине технике применим, прича наш саговорник који је потпуно самостално, без узора и учитеља, својим трудом, обновио филигран на највишем нивоу, и како неко рече „васкрсао заборављену уметност”.

Прво што је направио био је један мали, филигрански привезак.

– Израда је трајала добрих месец дана. Неописива је била срећа и задовољство када сам успео да га комплетирам. Чувам га и данас. Прву наруџбину ми је поверио блаженопочивши архимандрит Герасим из Манастира Жиче, а требало је рестаурирати једну стару дарохранилицу. Пажљиво сам је раставио, израдио недостајуће и изломљене делове и успешно комплетирао. То ми је дало подстрек и самопоузање да наставим са усавршавањем.

Филигран је један од најлепших техника обраде метала – за израду предмета или накита у филиграну потребна је сребрна, бакарна или златна жица, а онда се жице савијају и уплићу, међусобно везују и тако се формирају сложени мотиви као што су кругови, цветићи, геометријске шаре… Ова, преко 5000 година стара вештина начисто је опчинила Горана и довела до животне прекретнице.

– Није било лако донети одлуку да оставим добро плаћен посао и да се отиснем у несигурне воде филигранског заната. Пошто су се наруџбине умножавале до тачке да једноставно нисам имао времена за оба посла, преломио сам и послушао унутрашњи глас и одлучио да се потпуно посветим филиграну. Породица ме је подржала упркос сазнању да су приходи од филиграна нередовни и да је потребно провести пуно времена да би се један предмет ручно израдио.

Горановее ћерке Ивану и Мају имају своје професије, једна је адвокат, а друга психолог-психотерапеут. Супруга Валентина је по струци андрагог, ради у старачком дому у Матарушкој бањи.

Кандило у Витлејему

Близина манастира студенице и Жиче утицали су да се посебно посвети рестаурацији и изради црквених предмета.

– Сама комплексност и префињеност израде црквених предмета ме је опчинила. По мом мишљењу, ни најлепши комад филигранског накита не може бити близу томе. Али, поред тога, моја лична потреба за духовним узрастањем ме је окренула црквеној уметности. Следиле су године теолошког образовања. Пошто су црквени предмети превасходно употребни, а затим и декоративни, неопходно је испоштовати све црквене каноне, наглашава наш саговорник напомињући да мајстор који израђује неки црквени предмет, мора познавати историју, црквено право, упоредну праксу у другим помесним црквама, сагледати традицију и савремене црквене потребе. По правилу, ако могућности дозвољавају, обавезно пре почетка рада посетим цркву, простор где ће стајати неко, рецимо кандило, престони крст или окована икона коју треба да израдим. Често се догоди након тога да у договору са наручиоцем изменим првобитну идеју и предмет прилагодим месту где ће стајати, каже овај посвећеник у свој посао, добар познавалац стилских одлика и разлика филиграна у Русији, на Блиском и далеком Истоку, Латинској Америци и Србији, чија се дела налазе у храмовима десетак земаља, па чак и у Цркви Христовог Рођења у Витлејему. Велика је то част али и одговорност?

– Одговорност мора бити присутна и када се ради за неку малу, сеоску црву јер Бог, како ја кажем, и ту живи, и наравно за престижне храмове. Кивоти за мошти, кандила, чираци, престони крстови, литургијски комплети, окови икона које сам израдио се налазе на Светој Гори, у цркви 40 мученика у Великом Трнову, Бугарска поред гроба Св. Саве, у неколико манастира у Русији, Украјини, Румунији, Грчкој, Македонији,  православним црквама у Америци, Аустралији, Западној Европи као и у Светој Земљи, у Витлејему у Цркви Христовог рођења и Јерусалиму на Богородичином Гробу у Гетсиманији.

Потпис

Горан у почетку није потписивао своје радове, осим законски обавезне ситне ознаке финоће и иницијалима на произвођачком жигу. На захтев купаца, касније је почео додавати једну видљивију ознаку са именом радионице или у склопу ручно гравираног вотивног (посвећеног) текста на већим комадима на којима пише ко је приложник, којем храму, којим поводом и ко је предмет израдио, рецимо, оков неког Јеванђеља или престони крст.

Уметници се често тешко растају од свог дела, Горан на то гледа другачије.

– Моје лично задовољство је током припрема, изучавања простора где ће стајати,  током саме израде предмета, и у самом тренутку када буде завршен. Онда, када предмет буде предат наручиоцу, он почиње сопствен живот у окружењу где ће стајати, бити коришћен  и где ће комуницирати са посетиоцима. Тада предмет престаје да буде мој. Знате, обућар обично има бушне ђонове, примећује Ристовић чије знање и умеће посвећеност и истрајност чувају овај занат за будућа поколења од нестанка и заборава.

На изложби у Кини по позиву

После две деценије рада Горан Ристовић овладао је филигранском техником тако да је 2023. учествовао, на позив Министарства културе и туризма Народне Републике Кине, на осмом Међународном фестивалу нематеријалног културног наслеђа кога, заједнички, организују Унеско и Кина, у граду  Ченду. Објављено је да је наш јувелир из Краљева један од десет  светских мајстора старих заната.

– То је моје друго учешће на том фестивалу који се одржава сваке друге године. Овог пута је организована посебна изложба сребрнарства где је своје радове изложило десет најбољих, по процени организатора, савремених уметника који се баве сребром. Ми смо искористили прилику и поред других филигранских радова изложили идеалне реконструкције круна краља Милутина и деспота Стефана Лазаревића као и једно оковано Јеванђеље и ручни крст. Организатори су били одушевљени том идејом и предложили да и они поред наших, изложе две реплике женских круна из династија Ћинг и Минг. Изложба је била јако посећена. Чак је и министар културе НР Кине искористио прилику да види изложене предмете, и упути позив Историјском музеју Србије да са новом изложбом регалија гостује у Пекингу, каже Ристовић.

– Јавна трибина, где сам имао разговор и размену искуства са филигранистом који је шеста генерација из породице царских кинеских златара је била медијски јако пропраћена. Сва ова признања, наравно, годе али само у мери да вас увере да сте на исправном путу у свом раду.

Расте интересовање за древни уметнички занат

Након периода када је филигран на просторима бивше Југославије готово нестао, доживљавамо нову ренесансу и интересовање.

– Већ пету годину за редом, заједно са једном колегиницом, држим десетодневне летње радионице филиграна у Манаковој кући Етнографског музеја у Београду. До сад је почетну обуку прошло преко 100 полазника. Интересовање расте из године у годину тако да смо приморани због техничких могућности да број ограничимо на 20 полазника. Дивно је видети на једном месту децу млађег узраста и особе старије доби, и преко 80 година,  који заједно седе и труде се над непревазиђеном лепотом филиграна, примећује мајстор стара архаичне технике.

Ручни крст Руског Патријарха

Налив перо и мастионица настали у радионици „Филигран Покимица”  рођендански су поклон наше земље за кинеског председника Си Ђинпинга. Међутим, Горан посебно истиче ствари које је правио за црквене великодостојнике.

– Временом су моји радови постали препознатљиви у православном свету, тако да сам урадио поприлично архијерејских инсигнија за домаће и стране црквене великодостојнике. Углавном су то поклони који се размењују током званичних посета. Урадио сам патерицу за Васељенског Патријарха Вартоломеја, дар покојног бугарског Патријарха Неофита, ручни крст Руског Патријарха, панагију и напрсни крст Митрополита Онуфрија из Украјинске православне цркве, патерицу Јерусалимског Патријарха Теофила… Доста наших владика носи инсигније које сам израдио - каже Горан, добитник признања московске патријаршије за висока достигнућа у црквеној златарској уметности.