Лицем у лице
Каравађо упознаје Христа у обичној гостионици... На сликама је наглашавао оно што је најбоље познавао: обичност Христових следбеника са улице, обучених у рите и са прљавим ногама, што ће инспирисати Пазолинија и Скорсезеа у „Таксисти”, касније у „Последњем Христовом искушењу”
У историји не постоји нико тако слојевит а целовит попут Христа. Уметници су вековима користили његову препознатљиву фигуру као посредника до оне стране у сопственој личности коју су желели да истакну, поправе или ублаже оно што највише смета.
Гоген је у призору на Маслиновој гори насликао себе као жутог Христа. Усред јесени која не одговара добу библијског догађаја, с дрвећем у карактеристичним окерастим тоновима, он супериорно и надмено препознаје у себи отелотворену снагу којом се обраћа осталима. Стављајући се на место Христа с којим успоставља рођачки однос, Гоген поручује: Ја сам изабран, ја сам спасилац будуће уметности. Носим поруку о поклонима које човек добија увек у пару – божанском умећу спојеном с патњом. Неуспешном брокеру на прагу сиромаштва, који напушта породицу и одлази на Тахити, није било лако да друге убеди како је у ствари генијалан сликар.
Његовог норвешког сапатника Едуарда Мунка другачије муке су нагониле да прикаже свој аутопортрет разапет на крсту. Никако није успевао да остави пиће и коцкање, лудило је узело маха па је смештен у санаторијум. Његова вољена Тума Ларсен напушта га и удаје се за Мунковог млађег колегу. Светина на Голготи не примећује распеће. Окренута му је леђима, није је брига за туђе страдање. Бесловесним, плитким погледима, радозналци гледају у посматрача ван слике очекујући било какво објашњење онога што се догађа. За разлику од северњачког беспомоћног Христа, фреска распећа у Студеници приказује снагу која надилази муке. Тело на крсту обавија небеска позадина скупоцене византијске плаве добијене од полудрагог лаписа лазулија, употпуњујући драматичну, али мирну причу без много речи о подвигу и страдању, с лицем које се издигло и избегло патњи у грчу и гримаси умирућег.
Користећи се Оплакивањем мртвог Христа, коју је италијански мајстор Андреа Мантења припремио за своју гробницу, сликом с необичним распоредом стопала у првом и главе у задњем плану, увећане мимо правила перспективе, режисер Андреј Звјагинцев је у кадру филма Повратак на сличан начин приказао оца који се после дугог тајновитог избивања вратио кући. Његови дечаци бојажљиво га гледају док спава, проучавају очево снажно тело које треба да их мало пусти, да им направи место у животу и да их пусти па макар страдало. Подсећање на Мантењину слику јасно наговештава оно што је филмом подвучено као важно: жртвовање у име љубави и очувања породице.
Сликар Каравађо упознаје Христа у обичној гостионици. Сирове, преке нарави и ускомешаног карактера, увек спреман на свађу и преступ, окружен протувама и проституткама, Каравађо је приказао у Вечери у Емаусу, под оним његовим необичним осветљењем које много касније најављује употребу рефлектора, тренутак за столом док обични људи препознају Христа после васкрсења. Један од његових ученика раширио је руке, други се, одупирући се о доручја, изненађен придиже са столице. Каравађо је целог живот жудео за снагом светлости и блеском унутрашњег мира које је сликао, будући да су га изгреди и почињено убиство учинили бегунцем до самог краја. На сликама је наглашавао оно што је најбоље познавао: обичност Христових следбеника са улице, обучених у рите и са прљавим ногама, што ће инспирисати Пазолинија и Скорсезеа у Таксисти, касније у Последњем Христовом искушењу. Почетна идеја Скорсезеовог филма била је да се Христ нађе на прометном ћошку Осме авеније и Четрдесете улице у Њујорку. Никако у Парк авенији већ у уличном метежу окружен скитницама и зависницима од крека. О чему би с њима разговарао?
Пуначки Христ
Достојевски у Легенди о Великом инквизитору поручује да је Христ много тога већ рекао и на крају заћутао стрпљиво ишчекујући да људи својевољно, мимо жудње за чудом, хлебом и ауторитетом, приступе сопственој унутрашњој промени. Задаци које налаже нису лаки, његове заповести обавезују. Указују на слободну вољу, на остварење избора по савести, што има превисоку цену, али зато нуди остварење божанског потенцијала у сваком човеку. Тешко је, али није немогуће. Тешко су се с тим носили и убица Каравађо, Толстој, који се, сејући ванбрачну децу, до краја борио са својим демонима побегавши у забачену железничку станицу да тамо умре, прождрљиви Балзак, Бодлер са својим пороцима, Гогољ који је ластишем растезао добро и зло, неуротични Достојевски, кога скоро нико не би пожелео за комшију.
Оно што, упркос извесној тронутости и претенциозној узнесености кад се говори о хришћанској љубави, Христа чини блиским јесте његова улога понизног и скромног човека лишеног било какве надмености и раскоши, што постаје најснажнији симбол не само спасења света већ и човековог спасења на овом свету. Сликар Фернандо Ботеро, познат по чувеним дебељуцама, поручује да Христова строгост не значи крутост. У серији слика Via Crucis с призорима Пута до Голготе, овај савремени колумбијски генијалац приказао је пуначког Христа, нимало не умањивши величину његове личности нити подвига. Његово распеће у Централ парку одваја њујоршке облакодере у позадини од џогера заокупљених својом рекреацијом.
Од свих тумачења о Христовом значењу најпривлачније ми је оно које говори да је овде, на земљи, живео међу људима и да је својим учењем пружао недвосмислене и узвишене доказе шта значи бити човек међу њима. Он проповеда милосрђе и једноставност, али истовремено исказује љутњу према лицемерима. Захтева да „пружимо и други образ” (јер нам често није довољан само један шамар па да схватимо оно што је потребно да разумемо), али и позива на животну борбу уместо таворења у пасивном трпљењу. Налаже да следимо његова упутства, а онда тражи да напустимо начела својих родитеља да бисмо кренули сопственим путем.
Ако је љубав животни однос према другоме, онда хришћанско схватање љубави налази највиши израз у Христовом обраћању на Тајној вечери, када апостолима поручује да их више неће називати слугама већ пријатељима. Бог не прихвата аутомат који говори и понаша се онако како то други од њега очекују. Његова тежња да објасни значај заједнице, бригу о другима не западајући у лицемерје, позив је на равноправни однос у којем људи имају слободу да се не слажу с туђим другачијим уверењима. Ако нема спонтаног и искреног односа, да ли можемо волети неког кога не познајемо? Да ли смо у стању да разумемо непријатеља уколико одбијамо да га саслушамо? Супротно мишљење често ојачава наше ставове, а разговор с неистомишљеником тему чини мање апстрактном и животнијом. Такав саговорник се обраћа отворено, лицем у лице, а то струјање различитих мишљења, с поштовањем туђе личности, чини да се у себи одрекнемо фанатика за кога не постоји узбудљива разноликост света.
Христ и нуклеарна физика
Једног лета група наших сликара посетила је у Овчарско-кабларској клисури манастир Ваведење, у којем је боравио тадашњи патријарх Павле. Жустро је приступио столу са сликарима, замоливши калуђерицу која га је допратила да послужи госте и њему за вечеру донесе осам маслинки.
– Рекао сам осам, вратите остатак – и калуђерица је брже-боље однела тањирић с вишком маслинки. Уметници су патријарху постављали питања о вери, подвизању, бескрају свемира на које је одговарао кратко док се на крају није јавио познати српски уметник с препознатљивом беретком, пелерином и скиптром у руци: – Ваша светости, кад једног дана одете горе, кога замишљате да тамо сретнете?
Патријарх је одговорио: – Сигуран сам да ће се испред мене појавити лице човека. Бог не жели да ме уплаши.
Исус се јављао како доличнима тако и недостојнима и највећим пропалицама. Није покушавао да соли памет и убеђује да неко у њега треба да поверује. Његов једноставан лик не престаје да се помаља из неких анонимних простора. Људи су ти који су му придодали страхопоштовање и недодирљивост, што можда није прижељкивао. Чудак Салвадор Дали повезује Христа с нуклеарном физиком. У Баховој Пасији по Матеју громогласни мушки хор зауставља дах и подиже на ноге. Пред гробницом дочарава тугу и предсказује чудо васкрсења, којим себе треба да уверимо како је наша дужност да, лицем окренути једни другима, постигнемо целовитост сопствених живота.
