Licem u lice

U istoriji ne postoji niko tako slojevit a celovit poput Hrista. Umetnici su vekovima koristili njegovu prepoznatljivu figuru kao posrednika do one strane u sopstvenoj ličnosti koju su želeli da istaknu, poprave ili ublaže ono što najviše smeta.

Gogen je u prizoru na Maslinovoj gori naslikao sebe kao žutog Hrista. Usred jeseni koja ne odgovara dobu biblijskog događaja, s drvećem u karakterističnim okerastim tonovima, on superiorno i nadmeno prepoznaje u sebi otelotvorenu snagu kojom se obraća ostalima. Stavljajući se na mesto Hrista s kojim uspostavlja rođački odnos, Gogen poručuje: Ja sam izabran, ja sam spasilac buduće umetnosti. Nosim poruku o poklonima koje čovek dobija uvek u paru – božanskom umeću spojenom s patnjom. Neuspešnom brokeru na pragu siromaštva, koji napušta porodicu i odlazi na Tahiti, nije bilo lako da druge ubedi kako je u stvari genijalan slikar.

Njegovog norveškog sapatnika Eduarda Munka drugačije muke su nagonile da prikaže svoj autoportret razapet na krstu. Nikako nije uspevao da ostavi piće i kockanje, ludilo je uzelo maha pa je smešten u sanatorijum. Njegova voljena Tuma Larsen napušta ga i udaje se za Munkovog mlađeg kolegu. Svetina na Golgoti ne primećuje raspeće. Okrenuta mu je leđima, nije je briga za tuđe stradanje. Beslovesnim, plitkim pogledima, radoznalci gledaju u posmatrača van slike očekujući bilo kakvo objašnjenje onoga što se događa. Za razliku od severnjačkog bespomoćnog Hrista, freska raspeća u Studenici prikazuje snagu koja nadilazi muke. Telo na krstu obavija nebeska pozadina skupocene vizantijske plave dobijene od poludragog lapisa lazulija, upotpunjujući dramatičnu, ali mirnu priču bez mnogo reči o podvigu i stradanju, s licem koje se izdiglo i izbeglo patnji u grču i grimasi umirućeg.

Koristeći se Oplakivanjem mrtvog Hrista, koju je italijanski majstor Andrea Mantenja pripremio za svoju grobnicu, slikom s neobičnim rasporedom stopala u prvom i glave u zadnjem planu, uvećane mimo pravila perspektive, režiser Andrej Zvjagincev je u kadru filma Povratak na sličan način prikazao oca koji se posle dugog tajnovitog izbivanja vratio kući. Njegovi dečaci bojažljivo ga gledaju dok spava, proučavaju očevo snažno telo koje treba da ih malo pusti, da im napravi mesto u životu i da ih pusti pa makar stradalo. Podsećanje na Mantenjinu sliku jasno nagoveštava ono što je filmom podvučeno kao važno: žrtvovanje u ime ljubavi i očuvanja porodice.

Slikar Karavađo upoznaje Hrista u običnoj gostionici. Sirove, preke naravi i uskomešanog karaktera, uvek spreman na svađu i prestup, okružen protuvama i prostitutkama, Karavađo je prikazao u Večeri u Emausu, pod onim njegovim neobičnim osvetljenjem koje mnogo kasnije najavljuje upotrebu reflektora, trenutak za stolom dok obični ljudi prepoznaju Hrista posle vaskrsenja. Jedan od njegovih učenika raširio je ruke, drugi se, odupirući se o doručja, iznenađen pridiže sa stolice. Karavađo je celog život žudeo za snagom svetlosti i bleskom unutrašnjeg mira koje je slikao, budući da su ga izgredi i počinjeno ubistvo učinili beguncem do samog kraja. Na slikama je naglašavao ono što je najbolje poznavao: običnost Hristovih sledbenika sa ulice, obučenih u rite i sa prljavim nogama, što će inspirisati Pazolinija i Skorsezea u Taksisti, kasnije u Poslednjem Hristovom iskušenju. Početna ideja Skorsezeovog filma bila je da se Hrist nađe na prometnom ćošku Osme avenije i Četrdesete ulice u Njujorku. Nikako u Park aveniji već u uličnom metežu okružen skitnicama i zavisnicima od kreka. O čemu bi s njima razgovarao?

Punački Hrist

Dostojevski u Legendi o Velikom inkvizitoru poručuje da je Hrist mnogo toga već rekao i na kraju zaćutao strpljivo iščekujući da ljudi svojevoljno, mimo žudnje za čudom, hlebom i autoritetom, pristupe sopstvenoj unutrašnjoj promeni. Zadaci koje nalaže nisu laki, njegove zapovesti obavezuju. Ukazuju na slobodnu volju, na ostvarenje izbora po savesti, što ima previsoku cenu, ali zato nudi ostvarenje božanskog potencijala u svakom čoveku. Teško je, ali nije nemoguće. Teško su se s tim nosili i ubica Karavađo, Tolstoj, koji se, sejući vanbračnu decu, do kraja borio sa svojim demonima pobegavši u zabačenu železničku stanicu da tamo umre, proždrljivi Balzak, Bodler sa svojim porocima, Gogolj koji je lastišem rastezao dobro i zlo, neurotični Dostojevski, koga skoro niko ne bi poželeo za komšiju.

Ono što, uprkos izvesnoj tronutosti i pretencioznoj uznesenosti kad se govori o hrišćanskoj ljubavi, Hrista čini bliskim jeste njegova uloga poniznog i skromnog čoveka lišenog bilo kakve nadmenosti i raskoši, što postaje najsnažniji simbol ne samo spasenja sveta već i čovekovog spasenja na ovom svetu. Slikar Fernando Botero, poznat po čuvenim debeljucama, poručuje da Hristova strogost ne znači krutost. U seriji slika Via Crucis s prizorima Puta do Golgote, ovaj savremeni kolumbijski genijalac prikazao je punačkog Hrista, nimalo ne umanjivši veličinu njegove ličnosti niti podviga. Njegovo raspeće u Central parku odvaja njujorške oblakodere u pozadini od džogera zaokupljenih svojom rekreacijom.

Od svih tumačenja o Hristovom značenju najprivlačnije mi je ono koje govori da je ovde, na zemlji, živeo među ljudima i da je svojim učenjem pružao nedvosmislene i uzvišene dokaze šta znači biti čovek među njima. On propoveda milosrđe i jednostavnost, ali istovremeno iskazuje ljutnju prema licemerima. Zahteva da „pružimo i drugi obraz” (jer nam često nije dovoljan samo jedan šamar pa da shvatimo ono što je potrebno da razumemo), ali i poziva na životnu borbu umesto tavorenja u pasivnom trpljenju. Nalaže da sledimo njegova uputstva, a onda traži da napustimo načela svojih roditelja da bismo krenuli sopstvenim putem.

Ako je ljubav životni odnos prema drugome, onda hrišćansko shvatanje ljubavi nalazi najviši izraz u Hristovom obraćanju na Tajnoj večeri, kada apostolima poručuje da ih više neće nazivati slugama već prijateljima. Bog ne prihvata automat koji govori i ponaša se onako kako to drugi od njega očekuju. Njegova težnja da objasni značaj zajednice, brigu o drugima ne zapadajući u licemerje, poziv je na ravnopravni odnos u kojem ljudi imaju slobodu da se ne slažu s tuđim drugačijim uverenjima. Ako nema spontanog i iskrenog odnosa, da li možemo voleti nekog koga ne poznajemo? Da li smo u stanju da razumemo neprijatelja ukoliko odbijamo da ga saslušamo? Suprotno mišljenje često ojačava naše stavove, a razgovor s neistomišljenikom temu čini manje apstraktnom i životnijom. Takav sagovornik se obraća otvoreno, licem u lice, a to strujanje različitih mišljenja, s poštovanjem tuđe ličnosti, čini da se u sebi odreknemo fanatika za koga ne postoji uzbudljiva raznolikost sveta.

Hrist i nuklearna fizika

Jednog leta grupa naših slikara posetila je u Ovčarsko-kablarskoj klisuri manastir Vavedenje, u kojem je boravio tadašnji patrijarh Pavle. Žustro je pristupio stolu sa slikarima, zamolivši kaluđericu koja ga je dopratila da posluži goste i njemu za večeru donese osam maslinki.

– Rekao sam osam, vratite ostatak – i kaluđerica je brže-bolje odnela tanjirić s viškom maslinki. Umetnici su patrijarhu postavljali pitanja o veri, podvizanju, beskraju svemira na koje je odgovarao kratko dok se na kraju nije javio poznati srpski umetnik s prepoznatljivom beretkom, pelerinom i skiptrom u ruci: – Vaša svetosti, kad jednog dana odete gore, koga zamišljate da tamo sretnete?

Patrijarh je odgovorio: – Siguran sam da će se ispred mene pojaviti lice čoveka. Bog ne želi da me uplaši.

Isus se javljao kako doličnima tako i nedostojnima i najvećim propalicama. Nije pokušavao da soli pamet i ubeđuje da neko u njega treba da poveruje. Njegov jednostavan lik ne prestaje da se pomalja iz nekih anonimnih prostora. Ljudi su ti koji su mu pridodali strahopoštovanje i nedodirljivost, što možda nije priželjkivao. Čudak Salvador Dali povezuje Hrista s nuklearnom fizikom. U Bahovoj Pasiji po Mateju gromoglasni muški hor zaustavlja dah i podiže na noge. Pred grobnicom dočarava tugu i predskazuje čudo vaskrsenja, kojim sebe treba da uverimo kako je naša dužnost da, licem okrenuti jedni drugima, postignemo celovitost sopstvenih života.