Из свог салона, пуног разних документа и фотографија, уоквиреног малом галеријом слика и витрина с низовима књига завичајне тематике, Панчевац Љубиша Вечански одлучио је да извуче баш неколико свезака пожутелих листова.

„Својина Јованке Живков” из Иланџе, пише кратко у наслову „књиге”, старе више од века, заоставштине која му је остала од бабе по мајци.

Свеске с рецептима

– Свака жена оног времена имала је овакву свеску. Ту је записивала рецепте, који су скупљани на најразличитије начине. Рецимо, некада би се током посете родбини, кумовима или пријатељима након послужења, по обичају тражио и рецепт. Забелешка би се одмах по повратку кући преписивала у овакву књижицу, обавезно с назнаком ко је „извор” података – прича Вечански.

Тако су Љубишина баба Јованка, па и њена мати овде убацивале фусноте „од г-ђе  апотекарке”, „од г-ђе бележниковице”, „од тетке” или, рецимо, „пита од Велинке из Делиблата”.

Ћирилица из педантног краснописа се и даље добро држи, али ипак врло пажљиво листамо временом патиниране странице и кулинарско штиво од новинских исечака, које је оставила ова типична домаћица из Баната, док Љубишу „терамо” да пробере по својим дечачким успоменама.  

– Сећам се да су се колачи спремали четвртком и опционо недељом и да су постојали они свакидашњи, за укућане, али ако би били најављени гости, недељом је прављен план свечаног ручка, који је завршавао финијим посластицама. Слаткиши за сваки дан били су: гурабије, ванилице, масна торта, куглоф, милихброт и они сезонски у зависности од сировине, а за посебне прилике и госте памтим да је на трпези била обавезна торта с орасима – прича нам домаћин.

Из „рукописа” и видимо да су некада у моди биле и јефтиније торте – мушкацоне (такође с орасима), дамен каприц и једно време разне феле кохова.

 За специјалне прилике справљане су и пите од ручно тегљеног теста, хиберн штангле (хиберн је на немачком малина) слатке пихтије од дуња по домаћем, а у ствари китникес, који је могао да одстоји исто колико и домаће желе бомбоне. Мешале су се и сваковрсне слатке саламе и хлебови, шните, штанглице и кифле, брзе крофне и штрудле, које траже и умеће и време. Стрпљење су тражиле и мињон коцке, домаћи ратлук и бомбоне, док гастрономска збирка госпође Јованке сведочи да се за журбу посезало за слаткишима који се нису пекли, па и оним безименим, прибележених као „бр. 1, бр. 2”...

Све се спремало ручно

– Наравно, све је припремано ручно. Мешало се жицом и требало је бар пола сата лупати јаја са шећером и исто толико беланца виљушком у шољи за чај. За рецимо пусле у које се уметало језгро ораха или вишња и трешња из слатког. Исто је важило и за домаћи мајонез, јер док домаћицу рука не заболи, сигурно није добар – напомиње Вечански.

Признаје да и сам понекад консултује бабине „мини-куваре”, а најчешће, каже, себи спреми посластице још увек актуелне из времена њиховог настанка. Све су то класици, попут лондон штангли, обланди (облатни), жербо коцки, вечних штрудли, лење и пита разних пуњења, на челу са у Банату одомаћеном – дулечницом. Само што се, примећује, коре од тегљеног теста данас не развлаче.

Арома „какву волиш”

Детаљном претрагом госпођа Јованкине „литературе” наилазимо и на рецептуре за врло популарне домаће ликере, пунчеве и шенбон, напитак од пива. Изненађење изазива пита од роштиља (!), на шта нам домаћин Љубиша одмах даје превод, да је ту у ствари реч о рогачу, док низове „слатких” рецепата „пресеца” упутство за справљање сапуна, који се кувао од свињске масти и јаја и искључиво с кишницом, а додавала му се арома – „какву волиш”.

 Ђаконије за празнике

Вечански нам скреће пажњу да је много мање рецепата за слана јела. То је, објашњава, отуд што су на асталу била устаљена кувана јела, док су рецептуре за колаче у великој мери биле позајмљене, па самим тим и непознате. И баш на такве наилазимо прелиставајући овај кувар, па сазнајемо да је у оно време врло популарна била салата од куване говедине, мозак у тесту, сомовина у сосу од паприка и сваковрсне кнедле приде. За славу се спремала пуњена живина или печење, резанци с преливима и ваљушци за чорбу.  

– Сећам се Ускрса, када се у нашој кући свечани ручак завршавао пунч тортом посутом шареним бомбонама, док је за Божић била обавезна пањ торта. Одозго је била украшена јеловим гранчицама, док су се за Богојављење правиле крофне. За Нову годину баба је месила василицу премазану медом с три тршчане цевчице везане црвеним концем. Зашто – то ни данас не знам, а увиђам да су се колачи месили само с путером, домаћим јајима и машћу, а мере биле дека, кашика и „од ока”.