Смернице за разум у полуделом свету
Рат Руске Федерације против Украјине довео је до преиспитивања. Нова динамика се појавила у погледу приступања држава западног Балкана ЕУ. Међутим, то не треба препустити само политици. Грађани морају подићи свој глас, каже Волфганг Шмале
Волфганг Шмале, немачки професор ране модерне и савремене историје, стручњак за дигиталне хуманистичке науке, члан Академије Европе (Лондон), Европске академије наука и уметности (Салцбург) и научног савета Куће европске историје (Брисел), нашим читаоцима већ је познат по књигама „Историја европске идеје” (2003), „Историја мушкости” (2011) и „Шта ће бити са Европском унијом?” (2019), које је на српском језику објавио „Клио”, а сад је иста издавачка кућа из Београда штампала и „Историју модерног просветитељства – друштвени оријентири у ери глобализма од 19. до 21. века” (у преводу Маје Матић).
Просветитељство, на енглеском the enlightenment, на немачком aufklärung, на француском les lumières, на италијанском l’illuminismo, на шпанском la ilustración, на руском просвещение, настало у осамнаестом веку, и данас је својеврсни хумани оријентир у свету који је „испао из колосека”, верује Шмале, што је одувек био главни циљ ове „науке о животу”: да друштву даје смернице у временима криза, ратова и тероризма. Аутор прати овај историјски процес од раног деветнаестог века, с посебним освртом на интелектуалце од Хегела до Фукоа и Џонатана И. Израела, показујући да просветитељство опстаје и пред фундаменталном критиком.
У књизи наводите да просветитељство заузима место „једног и једног глобалног погледа на свет”, нешто касније га помињете као синоним за „рашчаравање света” – његове повезаности са религијом и митовима, са друштвеним и владајућим хијерархијама које се раније нису доводиле у питање, рашчарава се и природа, која постаје предметом научних истраживања, и сам човек, тако што бива изложен потпуном физичком и психичком сецирању. Каква је данас улога просветитељства?
Широм света воде се контроверзне расправе о просветитељству. У постколонијалној дебати, на њега се критички гледа као на успостављање глобалног епистемолошког правила, које је маргинализовало епистемологије које нису европске. Међутим, светски проблеми нису могли бити решени на овај начин, јер су кључни концепти просветитељства, попут прогреса, довели до прекомерне експлоатације природе и уништавања животне средине. С друге стране, генерација политичара која је довела до деколонизације Глобалног југа после Другог светског рата често се позивала на мислиоце просветитељства као што су Русо, Волтер, Кант и други како би победили колонијалне силе својим сопственим филозофским оружјем. У земљама попут Индије, Нигерије, Бразила – да наведемо само неколико примера – просветитељство је и данас веома цењено. То не значи да нема критике просветитељства. А израз „рашчаравање света” долази од Макса Вебера и односи се на рационално научно истраживање света. То је мање-више синоним за „разум”.
Упоредо са просветитељством кроз историју је деловало и антипросветитељство?
Да, противника просветитељства је било још од 18. века, кад су се бавили спречавањем развлашћења цркве, свештенства, племства и монархије; касније, у 19. и 20. веку, радило се о спречавању демократије. У 21. веку су у порасту теорије завере, модерно сујеверје, непријатељство према науци итд. – ово је антипросветитељство нашег времена.
Али било је и конструктивне критике?
Критичари просветитељства као што су Макс Хоркхајмер и Теодор Адорно покушали су да објасне како је могао настати страшни тоталитаризам 20. века у облику фашизма и националсоцијализма. Покушавали су да укажу да је просветитељство амбивалентно, да може бити корен доброг (демократије), али и лошег (тоталитаризма). Постколонијална критика просветитељства, коју сам већ објаснио, била је део тога, критичка традиција још од Хоркхајмера и Адорна. Просветитељски мислиоци 18. века били су привржени друштву, субјективно су желели најбоље – срећу за сваког појединца, благостање за све, мир у политичком поретку, због чега би оно требало да се заснива на суверенитету народа.
Кад говорите о практичној употреби просветитељства у кризним временима, на шта мислите?
Навешћу само један пример, али врло речит: за време Другог светског рата многи људи су били укључени у отпор фашизму и националсоцијализму, рецимо Вишијевском режиму који је сарађивао са Хитлером. Читање списа просветитељства, та „храна идеализма”, давала им је снагу у борби против угњетавања. То знамо из дневника, писама и других личних извора.
Историјат просветитељства повезујете са идејама образовања, слободе, толеранције, демократије, једнакости, економског и друштвеног напретка… Има ли овај појам сада нека нова значења и да ли се она разликују у зависности од дела света?
Многи принципи који чине основу демократије били су током просветитељства формулисани општим и апстрактним терминима. Доказали су своју практичност и нису старили, да тако кажем: нема потребе да се потпуно изнова измишља демократија, међутим, морамо је прилагодити нашем времену. То значи, пре свега, глобалну дигитализацију – нешто што просветитељски мислиоци никако нису могли знати. Оно што се у једнини назива „просветитељством”, посебно од Другог светског рата, у 18. веку се веома разликовало од региона до региона, што се односи на Европу, као и на Азију и три Америке. Ипак, исправно је рећи да нас „модерност” (опет једнина!) враћа на просветитељство, а она је остварена у целом свету око 1900. године. Томе су делом допринеле европске колонијалне силе, али не само оне. Интелектуалци широм света, попут Рабиндраната Тагора у Индији, нису сумњали у потребу модернизације сопственог друштва, иако су (као и Тагор) имали изузетно критички поглед на Европу.
Проучавали сте и културне обрасце настале у то доба: неки су опстали до наших дана, рецимо стереотип о „великим личностима” – мушкарцима и женама...
У књизи „Историја мушкости”, која је преведена и на српски језик, говорим о „хегемонистичкој мушкости” као једном од таквих образаца које је просветитељство промовисало, јер се сматрало да постоје прецизно дефинисани мушки и женски родни идентитет. Мушкарац је сматран супериорним у односу на жену – он је био тај који је створио цивилизацију. До данас се боримо да превазиђемо ове родне стереотипе и изградимо друштво на једнакости. Ово укључује препознавање да постоје више од два пола, и да је најважнији принцип недискриминације – без обзира на мотиве дискриминације (сексуална оријентација, боја коже, етничко порекло, итд.).
Који би био највећи и најтрајнији допринос просветитељства Европи?
Током просветитељства водила се интензивна и контроверзна дискусија, и ако га погледамо у целини, а не само као појединачне гласове, онда можемо видети да је аргументовало све што је било потребно за демократију и пристојан живот. У Европи је просветитељство играло важну улогу у демократизацији. То је делимично био случај и крајем 19. века, рецимо у Француској у оснивању Треће републике и, пре свега, њене одбране од монархиста, антисемита и радикалних десничарских партија. У Немачкој, на пример, просветитељски мислиоци као што је Монтескје и његова доктрина о подели власти коришћени су за изградњу демократије после Другог светског рата. Кантове идеје о трајном миру биле су важне за израду међународног мировног поретка у облику Уједињених нација... За политичаре у колонијама, који су се залагали за независност од европских колонијалних владара, читање просветитељства се подразумевало!
Проучавајући Европу са историјског, социолошког, филозофског, политичког па и антрополошког становишта, а посебно настанак и будућност Европске уније, указали сте на то колико њени идеали и вредности одударају од стварности. Шта је то што их данас угрожава?
Европска унија је заснована на вредностима које се могу пратити још од просветитељства. Генерација политичара која је започела процес европских интеграција после Другог светског рата била је добро упозната са списима просветитељства, и редовно их је цитирала у својим говорима. Било је ту, наравно, и идеализације, али је истина да је Европа први пут у просветитељству представљала нешто попут културе у једнини. Та на култури уједињена Европа била је лајтмотив постпросветитељског периода, по којем су се људи могли оријентисати након што су се међусобно убијали у рату. Данашњим политичарима недостаје ова идеалистичка снага. Међутим, рат Руске Федерације против Украјине показује да је и ЕУ угрожена. Као резултат тога, постоји више заједничких основа и демократских вредности у којима европске интеграције заузимају централно место. На крају крајева, „мир” значи много више од „одсуства рата”. Ако желите да знате како мир изгледа у пракси, погледајте у ЕУ. Ово сада схвата све више политичара.
Али нису ту само политичари укључени, шта је са грађанским друштвом?
Пре него што су европске интеграције постале политички пројекат, то је био пројекат грађанског друштва. Данас обе ове силе морају да раде заједно. У државама које желе у ЕУ било би добро да цивилно друштво гласно подржи циљ придруживања, под условом да је то добровољни чин. Нико није присиљен да уђе у ЕУ.
Не гледају сви у ЕУ на западни Балкан као на интегрални део Европе, који у потпуности дели европске вредности, интересе и тежње. Почетком двехиљадитих година ЕУ је отворила врата за ове земље, зашто је сада „европска перспектива” за кандидате ЕУ Србију, БиХ и Албанију готово сасвим избледела?
Рат Руске Федерације против Украјине довео је до преиспитивања. Нова динамика се појавила у погледу приступања држава западног Балкана ЕУ. Међутим, то не треба препустити само политици. Грађани морају подићи свој глас. Само ако цело друштво жели да њихова држава постане чланица ЕУ, то ће довести до успеха.
