Данас се многи баве инстант новинарством

Много је разлога за лично, ауторово задовољство. Од осмог фебруара 2002, када је емитовано прво издање, до данас снимљено је око 1.050 емисија, а забележено више од 2.000 прича. После толико година, још увек успева да нас изненади новом причом о лепоти – природе, обичаја, старих заната… Са својом екипом ишао је и по киши и мећави, верали су се по планинама, гудурама, чак по електричним стубовима, завлачили се у рударска окна. Било је свега, згода и незгода, смеха и суза.

– Најупечатљивије је било у Грахову. Не могу да схватим да у 21. веку, тридесет година после рата у БиХ, у том граду нема поште, банке, вртића, градског превоза, пијаце, супермаркета, комуналног предузећа... Људи су препуштени сами себи. Грахово је била једна од богатијих општина пре рата у Босни и Херцеговини, увозила је радну снагу, сада је тамо пустош.

Срећан је што дуги низ година „Квадратура”, заједно са добрим људима, пружа руку помоћи сиромашној деци и њиховим породицама.

– Никад нисам могао да помислим да ће живот једног непознатог дечака моћи да остави тако дубоког трага у мени и да ме избаци из равнотеже до те мере да данима у себи носим његов лик и безгласну сузу. Малог Милију Јелић из Радобића код Мионице затекао сам у штали док музе краве. Најпре ме је сачекао оштар звук млаза млека што пада у канту, па онда тужан Милијин поглед. Научио сам одавно да очи, посебно код деце, не умеју да сакрију унутрашња осећања и да оне памте све што виде и проживе.

И са браћом Дикић, Светозаром и Дејаном са Косова, био је исти случај. Њих је живот натерао да буду домаћини у 11, 12. години.

–Данас су, хвала Богу, успешни људи, са породицама – вели.

– Милија има троје деце, а Светозар Дикић је добио своје друго дете. Срећан сам због тога.

Подсећамо, све је почело од Станковићевих увек оригиналних дописничких прилога из родног Ужица. Путовао је на посао возом од Ужица до Београда и назад. Када се та путовања саберу, за седам година провео је 2.952 сата у возу. Његова „Квадратура круга” је најстарија ауторска, документарна емисија РТС и убраја се у најгледаније садржаје на малом екрану. Неки од његових прилога су постали историјски документи и јединствени записи о људима и догађајима. Нешто што се не може поновити и што има снажну документарну вредност.

Најтеже му је било, наставља, када су снимали у Банату и на Трновачком језеру окруженом планинским горостасима: Маглићем, Биочем, Волујком, Власуљом и Трновачким Дурмитором. Пешачили су у једном правцу уским, стрмим козијим стазама где има сипара. То је камен, како објашњава, који се после снегова спира и осипа. Задавао им је велике муке...

Награде више не броји, престао је после 60. Објашњава нам зашто је све мање аутентичних документарних записа...

– Данас се многи баве инстант новинарством, површно прилазе теми, а документаризам подразумева да будете посвећени, да трагате, да „копате” и на питак начин пренесете публици – закључује Станковић.

ИНТЕРВЈУ У ЦЕЛОСТИ ПРОЧИТАЈТЕ У ДАНАШЊЕМ ИЗДАЊУ „ТВ РЕВИЈЕ“