Ђавољи изазов
Идеални читалац Кнаусгорове „Јутарње звезде” је интуитивни читалац, будући да у њој нема ниједног логичког и рационалног разјашњења нити разрешења драматичних ситуација које су јунаке задесиле
Роман Јутарња звезда Карла Увеа Кнаусгора (Booka, 2023), први у низу замишљеног обимнијег серијала, културни је догађај попут појаве апокалиптичког филма Меланхолија Ларса фон Трира (2011). Разлог томе је њихова несвакидашња, изразито сугестивна и уверљиво упозоравајућа уметничка атмосферичност: непознато нам долази у сусрет, док га рацио негира, а интуиција прихвата. Сам крај Кнаусгоровог романа језгровито објављује појаву ултимативно новог: „А вечерас се нова звезда појавила на небу. Сада сија изнад мене. Јутарња звезда. Знам шта то значи. Значи да је почело.”
Јутарња звезда, унеколико другачије од планетарно популарне Кнаусгорове аутофикције, шестотомне Моје борбе, суочава нас с двоструким читалачким и интерпретативним изазовима будући да изнова поставља питање о границама и могућностима романа као књижевне форме, али и његовог значењског хоризонта. Подељена је у три целине – „Први дан”, „Други дан” и „О смрти и мртвима. Есеј Егила Стреја”, у оквиру којих се смењују поглавља у којима деветоро, међусобно претежно повезаних, мушких и женских наратора у првом лицу, у хиперреалистичком маниру, приповеда о своја два животна дана на југу Норвешке. Свако поглавље има сродну структуру: (банална) свакодневица, односи према супружнику, деци, послу, криминалистичком случају (ритуално убиство тројице музичара) и реакције на изненадну појаву непознатог небеског тела налик огромној сјајној звезди на ноћном небу.
Јунаке-нараторе на почетку затичемо у различитим професионалним и породичним ситуацијама. Арне, универзитетски професор књижевности, проводи летњи одмор с психотичном женом, сликарком Туве, и децом; његов контемплативни пријатељ Егил живи усамљенички у оближњој летњој кућици; Катрине, стара школска Егилова другарица, свештеница је Норвешке цркве и након боравка на стручном семинару враћа се у породични дом. Иселин, неснађена студенткиња, изнајмљује собу од брачног пара чији је нестали син једини сведок ритуалног убиства које истражује Јустејн, пропали новинар културе, који тај случај види као могућност повратка истраживачком новинарству. Јустејн је у браку с Турид, која ради у психијатријској болници и брине се о њеним штићеницима. Сулвеј ради као медицинска сестра у болници, на одељењу хирургије, и брине о својој болесној мајци и нехајној ћерки.
Онострано и конкретно
Велика сјајна звезда појављује се у првој целини романа, о чему различито извештава осморо јунака-наратора (чуђење, страх, дивљење, језа, равнодушност...). Напоредо с појавом небеског чуда, свакодневица јунака-наратора исклизава у катастрофе и неразум. Арне и Туве готово да не могу да се споразумеју, а она сама губи разум и одводе је у психијатријску болницу; Егилу изненада и невољно долази син с којим не може да се повеже, а онда обојица нестају. Емилу, васпитачу у вртићу, дете пада са столице током мењања пелена о чему не обавештава његове родитеље него одлази на музичке пробе са својим бендом. Турид губи штићеника психијатријске клинике због непажње те он лута наг језовитом шумом у току ноћи. Њен муж Јустејн се прекомерно алкохолише, вара је и проводи ноћ с уметницом коју је интервјуисао како би потом отишао на место злочина масакрираних младића док његов син у исто време пуца себи у груди из ловачке пушке...
Звезда као да куша јунаке који су се наједном задесили у изразито неповољним или трагичким ситуацијама, рационално непојмљивим и неразрешивим. Напоредо с наведеним егзистенцијалним драмама и криминалистичким заплетом, у роману се отвара онострани свет који наговештавају сусрети јунака-наратора с различитим животињама несвакидашњег понашања: најезда краба и бубамара; лисице, змије и птице које их упадљиво гледају; јазавци и пацови који их застрашују. Јунаци осећају необјашњиве и изразите главобоље, мучнине и несвестице, а неки губе разум; наилазе на чудновате, непознате људе, који их неочекивано поздрављају или додирују, те на бића из оближње шуме налик утварама; само је највећи грешник, новинар Јустејн упловио у радикално искуство оностраног, у виду симболичког силаска у чистилиште, у самом финалу друге целине Јутарње звезде. Он пије воду из реке Лете и покушава да спасе сина који се запутио ка мосту који води у свет мртвих.
Приповедно мајсторство Кнаусгора огледа се у томе што, попут америчког писца хорора Х. Ф. Лавкрафта, успева да апстрактно, онострано и непознато оживи кроз конкретно, свакидашње и нама познато. Ипак, улазак јунака у трансцендентни свет Кнаусгор оставља доследно двосмисленим: сваки упад оностраних бића или доживљаја у роману мотивисан је тренутном слабошћу јунака, несвестицом или рационализацијом дате ситуације (привид, обмана, несвест, пијанство).
Ризична структура
Овај поступак истовременог обзнањивања и дезавуисања оностраног има могуће упориште у запажању врсног британског књижевног критичара Џејмса Вуда, 2014. године, у интервјуу с Кнаусгором, поводом Моје борбе: наратор има веру, али не може да пронађе уточиште у Богу јер је Бог нестао. У том смислу, наратор је западни секуларист, што у њему изазива огромну тугу, али и неку врсту беса. Вудово запажање својствено је и већини јунака-наратора Јутарње звезде, која заправо обзнањује привид оностраног, али и привид саме стварности. Идеални читалац Кнаусгорове Јутарње звезде стога је интуитивни читалац, будући да у њој нема ниједног логичког и рационалног разјашњења нити разрешења драматичних ситуација које су јунаке задесиле. Постоје само догађаји на временској линији који се напоредо збивају на плану свакодневице и оностраног, а завршна целина романа неочекивани је духовно-религијско-филозофски есеј о смрти из пера изненада несталог Егила Стреја.
Овако замишљени структура и композиција романа су ризични јер су иманентни његовом значењском хоризонту који и не рачуна на рационално-логички поредак ствари нити на узрочно-последичне везе па ни на очекивани романескни расплет драматичних догађаја. Сусрет с непознатим и новим условио је структурна и наративна решења романа која читаоца и интерпретатора постављају у поље несигурности. Јутарња звезда ће стога за једне читаоце бити роман-супернова, а за друге приповедно мајсторство једног (не)могућег ђавола.
