Паковање бубамара за пластеник, молим

Крушкина бува је једна од штеточина која озбиљно угрожава засаде крушки. Чим се два до три дана температура устали и пређе 10 степени, женка полаже од 150 до 200 јаја на пупољке и младе петељке. Овогодишња, блага зима изузетно јој погодује, као и већини инсеката. Један од начина да се ублажи најезда штетних инсеката којем прибегава све више произвођача јесте биолошка заштита.

На недавно одржаном сајму „Агро Београд 2024” воћару који се распитивао шта да примени, на једном од штандова за биолошку заштиту биља саветовали су да узме предатора крушкине буве.

– Препоручује се доза од 2.000 до 3.000 одраслих јединки по хектару, ставља се на 5–6 локација да би се обезбедила добра покривеност. Важно је да се прати стање у воћњаку и корисни инсекти поруче у правом тренутку – препорука је Ивана Павловића, власника и директора фирме „Агрена С”, заступника „Биопланет Балканса”, италијанске компаније која се бави узгојем у пољопривреди корисних инсеката.

Могу ли и корисни да постану штетни

Биолошка заштита помаже у борби против штеточина и болести на природан и одржив начин. Идеја која стоји иза биолошке заштите усева врло је једноставна: природни непријатељи, као што су предаторске гриње, бубамаре, осе паразити се пуштају у борбу против штетних инсеката, на исти начин као што то чине и у дивљини.

– Против крушкине буве могу да се употребе и пестициди, али они не знају за добре и лоше инсекте, тамане све. Притом, свака штеточина има тенденцију да много брже поврати своје првобитно стање него било који предатор. То вам је као и у животињском свету, брже се размножавају газеле и антилопе него лавови – каже Павловић.

 Додаје да овај начин биолошке борбе може да се користи упоредо с конвенционалном хемијом, али селективно.

– Предност је што нема резистентности. Сликовито речено, не може јагње да постане резистентно (отпорно) на вука. Нема остатака, ни потребе да се води рачуна о каренци, неопходном времену од последње примене средстава за заштиту биља до бербе. Цела стратегија своди се на то у којем моменту пустити корисне инсекте, јер нема смисла када немају шта да једу.

Шта бива ако се пренамноже корисни инсекти?

– Природа је то лепо избалансирала, ако немају шта да једу, бројност корисних инсеката се смањује. Тада број штеточина крене да расте, па ће опет да се увећа и број корисних и то је тај баланс. Примера ради, дивље крушке у шуми доносе плодове, природа је тако направила – подсећа Павловић.

Генерално у воћарству и повртарству – чим штеточина има шта да једе, расте број популације, ако дође предатор, онај који се храни штеточином и за њега хране у изобиљу. Оног момента када више нема штетних инсеката, „савезник” ће или кренути даље у потрази за „залогајем” или ће угинути од глади. Све је то у природи „већ виђено”.

Једино ново су узгајивачнице инсеката.

– У Италији се налази фирма која има своје инсектаријуме. Као што постоје одгајивачнице паса, тако постоје и одгајивачнице инсеката. Начин производње и умножавање су пословна тајна. Конкретан, финални производ су инсекти који су упаковани у комерцијална паковања за продају, циљано, за одређену штеточину.

Инсекти у транспорту могу да проведу до седам дана, тако да се све ради по поруџбини, нема складиштења. Поента је да се инсекти „пусте”, хране има довољно – објашњава Павловић.

Зато се, објашњава, с купцима договарају о погодном тренутку за наруџбину.

– Морамо да знамо од почетка чиме је све парцела третирана, јер постоје неке хемикалије токсичне за инсекте, на основу тога предлажемо алтернативна решења. На отвореном је примена биолошке заштите мало тежа, бољи ефекат је код пластеника и стакленика – каже он.

Ова метода заштите има и своје недостатке. Када се склоне биљке, приликом бербе, за коју су намењени, нестају и наши „савезници”, не могу се оставити за неку другу културу. Излазе из пластеника и траже неко друго место за преживљавање, али тешко да могу да опстану зими. Најбитније у свему јесте да од предатора нема штете ни за биљку, ни за земљиште, јер они се хране инсектима с биљке.

Павловић наводи и да се ова техника заштите не користи по културама, већ по штеточинама. Примера ради, биљна ваш напада јабуку, брескву, паприку и парадајз и за њу се пушта одређени инсект који је елиминише. Рецимо, за трипс у паприци ефикасност добрих инсеката је 99 одсто. Није иста ситуација у отвореном и затвореном простору. Доза зависи од величине парцеле и од саме распрострањености лоших инсеката.

Не постоји генерални приступ, рецимо за трипс у јабуци користи се само један предатор (користан инсект), за трипс у паприци морају да се користе два, због физиономије биљке. Један покрива цвет и он га чува, а гриња чува лист и обитава на њему. Заједничким деловањем дају резултат. Овај начин заштите препознали су и повртари у лесковачкој регији.

Смрдибуба има свог паразитоида

Једна од напасти, све присутнија у баштама, с којом се тешко излази на крај јесте смрдибуба. Павловић каже да она има природног непријатеља – паразитоида.

– Паразитоид, за разлику од предатора који поједе по нас штетног инсекта, своја јаја полаже у јаја штеточина, попут кукавица, и онда самим тим умањује потенцијал следеће генерације, а повећава своје бројчано стање.

Биолошка заштита примењује се сваке сезоне, као што и ђубриво користите, али се из године у годину смањује. Конкретно за ваши постоје паразитоиди који умањују њихов потенцијал. Ако напад измакне контроли, пуштају се бубамаре јер су оне баш халапљиве.

Људи су се бавили пољопривредом и пре 150 година. Тада нису постојали пестициди ни инсектициди, а опет су успевали да добију род јер су користили сва ова природна решења и то је функционисало. Враћамо се свему томе у циљу што мање штетних остатка. Интересовање произвођача расте, ко једном узме, враћа се, нико не одустаје. Ту је и секундарна корист, сваки произвођач ће вам рећи колико му тешко пада да улази у пластеник с прскалицом, а овако у старту смањује број улазака, што се не излаже штетним материјама и што при сваком хемијском третирању биљке доживе неки вид микро стреса који се рефлектује на њихов принос и квалитет плодова.