Гушт самопорицања
Верујем и сâм да је добрих људи на свим странама. Али штo сад љубав има с тим?! Не дебатујемо о вољењу–невољењу, него о политикама и националним интересима
Одговор на текст „Љубав комшија, љубав, а не „одмазда”, Културни додатак, 3.2.2024.
Различно од природних непогода, друштвени конфликти су увек последица неке задесне здружене акције истомишљеника или пак производ дугорочног планираног (планског) прегнућа извесне заједнице. Оба случаја узрочно исходе из постојанијих доктрина и трајнијих идеолошких опредељења, било да су аутохтона национална вертикала и/или са стране извољен па пригрљен облик историјског става и понашања. Будући нужно и неминовно прожети потребом задовољења становитих интереса подразумевано искључују позитивне емоције и емпатију, дочим следбено уводе насиље, мрскост и непријатељства. Таква је прилика и са злосрећном коби људи и народа на Балкану који су се најчешће најмање питали о својим судбинама.
Али док су Срби своје слободарско опредељење вековима изнова и изнова најскупље плаћали, једнако остајући на бољој, победничкој, праведнијој и правој страни историје, махом сами и самостални, почевши од устанка из Орашца од пре 220 година, сусједима нашим, ма колико се каткад друкчијe приказивалo, никако није полазило за руком да промаше погрешну страну повијести. Премда припадали губитницима, нарочито после Великог рата, нису баш манисали понуђено (спасоносно) парче гибанице, таина, свеједно…
Рачунајући на непостојање дихотомије истине и морала, није ни етички ни учтиво надаље се уплитати у гротескни покушај поређења Мачве 1914. и Јасеновца 1941. са Вуковаром и Дубровником из доба грађанских сукоба деведесетих. Стога, упркос дезавуисаном и неуком покушају персифлаже жртве и са историјског и са моралног аспекта, па и у погледу величине трагедије, поричем пристанак на злочин с било које стране! И за убиства у Шкабрњи, Ловсу или Кијеву, али и за злочин над Србима: у Двору, Ђурићима, Голубићу, Госпићу, Гошићу, Груборима, Какњу, Керестинецу, Книну, Коларини, Комићу, Коранском мосту, Кулинама, Лори, Марином Селу, Медачком џепу, Медарима, Миздраковцу, Мокром Пољу, Новској, Ораовцу, Осијеку, Отон Пољу, Пакрачкој пољани, Паулин Двору, Полачи, Риђану, Сиску, Стегнајићу, Тишмама, Уздољу, Вариводама, Вировитици, Воћину, Врбнику, Вуковару, Загребу, Зарићима, Зрмањи, Жагровићу…
Зато Том-неком-тамо и причам како је онда, некада давно (а тако скоро!), више хиљада бивших аустроугарских официра навукло усташке одоре чим се прва прилика указала. Што због националне вертикале, што због подмашивања са стране, па су првој Југославији били „верни” таман колико је трајало Александрово ширење заблуде о новој југословенској нацији. За Србе је југословенство постало лек гори од саме болести! И ту нема ничега помешаног и нејасног! Јасно је и то да је неко од нас побркао у којој држави живи! И Михиз, оно кад је изговарао како у сваком Србину чучи Југословен и једва чека да поново појури у своју пропаст, није мислио на Тог-неког-тамо, него на српски народ који свој национални програм тешко да може да досегне док се не излечи од југословенства.
Стари добри Хари Г. Франкфурт каже да онај који мунта заправо изврће самог себе. Кадгод неко намерно изврће било какве чињенице, он ће нужно изврнути сопствено стање духа (О просеравању, Вега медија, 2006, стр. 13). Јер Тај-неки-тамо Еуропејац, под влијањем самошовенског промисла, канда се стиди сопственог народа и његове велике жртве и војске којa je жртву изнелa?! И Крлежа је волео израз шовенско, посебно кад каже: она друга, духовно-провинцијална, малограђанска, великосрпска, шовенска страна... Нужно је, стога, како би рекао М. Ломпар, раскрити историјски ритам егзистенције и метаморфозе духа самопорицања. И још да рекнем, Том-неком-тамо, природа тог малигнитета, на српском примеру, очитава се у сугубој идеологији искључивости: југословенство и европејство или – смрт! И то му данас дође као какав гушт! – ’Вамо европејство! Не питам за цену!
И као да и сад видим и чујем, прадједа Малишу К. из Жегара подно Буковице, оно кад се науљи са двије-три букаре црвеног, ал’ оне са два ува, па иде кроз село и из срца кличе: „… репати–крепати… буцали-ручали!” Хех! Биће ту, велим ja, да је била и која букара приде.
Верујем и сâм да је добрих људи на свим странама. Али штo сад љубав има с тим?! Не дебатујемо о вољењу–невољењу, него о политикама и националним интересима. Коначно, нико не брани да свако верује у шта год хоће, али се ни српском човеку не може забранити право на српско виђење ствари! Сећање на прошлост, на велике и славне дане је и право и обавеза. Стога, верујем да никога у Србији по души не занимају хрватски национални интереси. Нити по том питању треба развијати какве посебне емоције, осим око упита о правима Срба који у Хрватској живе и која им по узансима међународних стандарда следују, баш као и свим грађанима у Србији!
И знам још и ово: волиш ти, сусједе, што ја ово овако! Волиш! Наш си, бре, види се! Гле му само бркова – ко у Црног Ђорђа! И још видим оним твојим „телепатским дурбином”: исход српско-хрватских разлика лежи сакривен негде у будућности и не зависи ни од љубави, ни од заљубљености, нити од мешовитих бракова или од водостаја Саве и Дунава. Зависи искључиво од националних и политичких интереса, од политичке праксе и од предузећа која из те праксе буду исходила. А гибаница?! Најбоље дође пошто слистиш све кајзерице! Мука је само што се због кајзера и кајзерица мало-мало па подложи нека германска фуруна. Дај Боже да грешим… Ал’ нешто ми се чини да Срби не би требало да затупе оштрице својих мачева, нити да десницу скидају с балчака. А живот нека тече, а историја нека се понавља.
