Gušt samoporicanja
Verujem i sâm da je dobrih ljudi na svim stranama. Ali što sad ljubav ima s tim?! Ne debatujemo o voljenju–nevoljenju, nego o politikama i nacionalnim interesima
Odgovor na tekst „Ljubav komšija, ljubav, a ne „odmazda”, Kulturni dodatak, 3.2.2024.
Različno od prirodnih nepogoda, društveni konflikti su uvek posledica neke zadesne združene akcije istomišljenika ili pak proizvod dugoročnog planiranog (planskog) pregnuća izvesne zajednice. Oba slučaja uzročno ishode iz postojanijih doktrina i trajnijih ideoloških opredeljenja, bilo da su autohtona nacionalna vertikala i/ili sa strane izvoljen pa prigrljen oblik istorijskog stava i ponašanja. Budući nužno i neminovno prožeti potrebom zadovoljenja stanovitih interesa podrazumevano isključuju pozitivne emocije i empatiju, dočim sledbeno uvode nasilje, mrskost i neprijateljstva. Takva je prilika i sa zlosrećnom kobi ljudi i naroda na Balkanu koji su se najčešće najmanje pitali o svojim sudbinama.
Ali dok su Srbi svoje slobodarsko opredeljenje vekovima iznova i iznova najskuplje plaćali, jednako ostajući na boljoj, pobedničkoj, pravednijoj i pravoj strani istorije, mahom sami i samostalni, počevši od ustanka iz Orašca od pre 220 godina, susjedima našim, ma koliko se katkad drukčije prikazivalo, nikako nije polazilo za rukom da promaše pogrešnu stranu povijesti. Premda pripadali gubitnicima, naročito posle Velikog rata, nisu baš manisali ponuđeno (spasonosno) parče gibanice, taina, svejedno…
Računajući na nepostojanje dihotomije istine i morala, nije ni etički ni učtivo nadalje se uplitati u groteskni pokušaj poređenja Mačve 1914. i Jasenovca 1941. sa Vukovarom i Dubrovnikom iz doba građanskih sukoba devedesetih. Stoga, uprkos dezavuisanom i neukom pokušaju persiflaže žrtve i sa istorijskog i sa moralnog aspekta, pa i u pogledu veličine tragedije, poričem pristanak na zločin s bilo koje strane! I za ubistva u Škabrnji, Lovsu ili Kijevu, ali i za zločin nad Srbima: u Dvoru, Đurićima, Golubiću, Gospiću, Gošiću, Gruborima, Kaknju, Kerestinecu, Kninu, Kolarini, Komiću, Koranskom mostu, Kulinama, Lori, Marinom Selu, Medačkom džepu, Medarima, Mizdrakovcu, Mokrom Polju, Novskoj, Oraovcu, Osijeku, Oton Polju, Pakračkoj poljani, Paulin Dvoru, Polači, Riđanu, Sisku, Stegnajiću, Tišmama, Uzdolju, Varivodama, Virovitici, Voćinu, Vrbniku, Vukovaru, Zagrebu, Zarićima, Zrmanji, Žagroviću…
Zato Tom-nekom-tamo i pričam kako je onda, nekada davno (a tako skoro!), više hiljada bivših austrougarskih oficira navuklo ustaške odore čim se prva prilika ukazala. Što zbog nacionalne vertikale, što zbog podmašivanja sa strane, pa su prvoj Jugoslaviji bili „verni” taman koliko je trajalo Aleksandrovo širenje zablude o novoj jugoslovenskoj naciji. Za Srbe je jugoslovenstvo postalo lek gori od same bolesti! I tu nema ničega pomešanog i nejasnog! Jasno je i to da je neko od nas pobrkao u kojoj državi živi! I Mihiz, ono kad je izgovarao kako u svakom Srbinu čuči Jugosloven i jedva čeka da ponovo pojuri u svoju propast, nije mislio na Tog-nekog-tamo, nego na srpski narod koji svoj nacionalni program teško da može da dosegne dok se ne izleči od jugoslovenstva.
Stari dobri Hari G. Frankfurt kaže da onaj koji munta zapravo izvrće samog sebe. Kadgod neko namerno izvrće bilo kakve činjenice, on će nužno izvrnuti sopstveno stanje duha (O proseravanju, Vega medija, 2006, str. 13). Jer Taj-neki-tamo Europejac, pod vlijanjem samošovenskog promisla, kanda se stidi sopstvenog naroda i njegove velike žrtve i vojske koja je žrtvu iznela?! I Krleža je voleo izraz šovensko, posebno kad kaže: ona druga, duhovno-provincijalna, malograđanska, velikosrpska, šovenska strana... Nužno je, stoga, kako bi rekao M. Lompar, raskriti istorijski ritam egzistencije i metamorfoze duha samoporicanja. I još da reknem, Tom-nekom-tamo, priroda tog maligniteta, na srpskom primeru, očitava se u suguboj ideologiji isključivosti: jugoslovenstvo i evropejstvo ili – smrt! I to mu danas dođe kao kakav gušt! – ’Vamo evropejstvo! Ne pitam za cenu!
I kao da i sad vidim i čujem, pradjeda Mališu K. iz Žegara podno Bukovice, ono kad se naulji sa dvije-tri bukare crvenog, al’ one sa dva uva, pa ide kroz selo i iz srca kliče: „… repati–krepati… bucali-ručali!” Heh! Biće tu, velim ja, da je bila i koja bukara pride.
Verujem i sâm da je dobrih ljudi na svim stranama. Ali što sad ljubav ima s tim?! Ne debatujemo o voljenju–nevoljenju, nego o politikama i nacionalnim interesima. Konačno, niko ne brani da svako veruje u šta god hoće, ali se ni srpskom čoveku ne može zabraniti pravo na srpsko viđenje stvari! Sećanje na prošlost, na velike i slavne dane je i pravo i obaveza. Stoga, verujem da nikoga u Srbiji po duši ne zanimaju hrvatski nacionalni interesi. Niti po tom pitanju treba razvijati kakve posebne emocije, osim oko upita o pravima Srba koji u Hrvatskoj žive i koja im po uzansima međunarodnih standarda sleduju, baš kao i svim građanima u Srbiji!
I znam još i ovo: voliš ti, susjede, što ja ovo ovako! Voliš! Naš si, bre, vidi se! Gle mu samo brkova – ko u Crnog Đorđa! I još vidim onim tvojim „telepatskim durbinom”: ishod srpsko-hrvatskih razlika leži sakriven negde u budućnosti i ne zavisi ni od ljubavi, ni od zaljubljenosti, niti od mešovitih brakova ili od vodostaja Save i Dunava. Zavisi isključivo od nacionalnih i političkih interesa, od političke prakse i od preduzeća koja iz te prakse budu ishodila. A gibanica?! Najbolje dođe pošto slistiš sve kajzerice! Muka je samo što se zbog kajzera i kajzerica malo-malo pa podloži neka germanska furuna. Daj Bože da grešim… Al’ nešto mi se čini da Srbi ne bi trebalo da zatupe oštrice svojih mačeva, niti da desnicu skidaju s balčaka. A život neka teče, a istorija neka se ponavlja.
