Горан и околне приче
Први дани без Горана Петровића личе на његове приче. Али не могу да се отргнем утиску да их је, како само он уме, водећи рачуна о свему, баш он и уредио
Први дани без Горана Петровића личе на његове приче. Ожалошћени читаоци покушавају да нађу речи којима би најдражем писцу захвалили на свему што им је приуштио и описали жал за свим оним што је још намеравао, а није стигао да им дарује. Нико не помишља да своју тугу и саучешће пишчевим ближњима изрази тишином. Свако осећа потребу да некоме исприча нешто о доброме човеку Горану Петровићу и сопственом сусрету с његовим делом. И да се макар још једном осети заштићен и спокојан у крилу његовога гласа.
Стигао међу нас из свог непоновљивог књижевног света, тако висок, увек мало погнут, као да му је тесно под сводом, са сваком изговореном речи приређивао нам је гозбу и уједно нас обавезивао на брижност према језику који смо, захваљујући њему, заувек омађијани, све ове године, жедно учили. А Горан је био и остао благ учитељ, строг једино и увек према себи. Спреман да, ето, искорачи из овога света, не би ли пронашао место где ће на миру моћи да довршава свој роман-делту.
Црњанског су код Микеланђела највише привлачила управо његова недовршена ремек-дела. Ако макар део приповедачке заоставштине Горана Петровића буде објављен, нема сумње да ћемо и у тим обрисима до краја осмишљеног, а неоствареног многокњижја проналазити нове примере његове стваралачке генијалности. Расејано по свим његовим романима, причама, драмама, Гораново врхунско умеће уткано је и у мноштво других текстова које је писао за новине, часописе или за нарочите прилике, каква је била и недавно отварање изложбе посвећене педесетогодишњици часописа Градац, када је последњи пут јавно беседио или – боље рећи – приповедао без премца!
Али Горанова посвећена надареност превазилазила је списатељске оквире. Једнако дубок и неизбрисив траг он је оставио и као уредник у краљевачкој Повељи и Службеном гласнику. У оба случаја његов ангажман је вишеструко надмашио и она највиша очекивања. Радећи тихо, мењајући коренито, само је потврђивао борхесовско-павићевску слутњу да нам је дарован с оне стране папира. Да је међу нас доспео управо из самога суштаства књига, чије жеље је ослушкивао и потом гледао да им угоди у свему. Сву лепоту његовог уредничког додира знају сви који су у рукама држали макар једну књигу краљевачке Повеље. Текстура корица, дизајн, прелом стихова, слова. Читање тих књига увек се претвара у свечаност и подстиче стваралаштво.
Прихватајући се уређивања Повеље, часописа који издаје Народна библиотека „Стефан Првовенчани” из Краљева, Горан је читаоце частио са два сепарата – две књижице које и данас стижу у пакету са сваким новим бројем. Препоручено доноси кратке изборе из савремене светске књижевности, док се у сепарату Гле чуда налазе приче о детињству домаћих писаца. Горан је осмислио и рубрике „Десет неснимљених фотографија” и „Појмовник”, у којима је писцима отворио простор за излагање аутопоетичких исказа на до тада неупражњаван начин. Као да и сами постају протагонисти необичнога романа, домаћи писци, песници и књижевни посленици имају јединствену прилику да открију део свога стваралачког бића ослобођени и најмање „обавезе” да буду сувопарни или – још тачније – досадни. Сакупе ли се сви текстови из ове две Горанове рубрике у једној књизи, добићемо атлас српске књижевности с краја прошлог и с почетка овога века.
Приче о детињству Види чуда објављене су у три тома, и то у колекцији „Србија и коментари”, првој едицији коју је Горан осмислио када је почео да ради као уредник у Службеном гласнику. Сем поменуте антологије прича о детињству, прича савремених српских писаца посвећених Божјим људима Боре Станковића, те јединственог кувара Код српског писца, у коме смо писали праве рецепте за права јела, у „Србији и коментарима” објављен је низ књига о најпрепознатљивијим феноменима наше културе. О црном таласу у српском филму, рекламама, вампирима, манастирима, средњем веку, рокенролу, вечитом дербију, Титу писали су, у четири руке, експерти из ових области и писци. Када се овим текстовима додају пажљиво биране и распоређене илустрације, те препознатљив формат и квалитетан папир, не само српски читалац могао је само једно – да остане без коментара!
Потом је дошло време да на сцени, под Горановим магичним уредничким штапићем, остану наши писци. У колекцији „Један на један” објављене су књиге посвећене Стевану Раичковићу, Воји Чолановићу, Љубици Арсић, Зорану Ћирићу, Давиду Албахарију и Милисаву Савићу. Текстове за књигу о Раичковићу одабрао је Мирослав Максимовић, док су сви остали с Гораном бирали своје најбоље приче, фотографије из различитих периода живота, откривали које речи воле, а које на воле... стварали књигу коју сања да једнога дана заслужи сваки писац.
Књижевности за децу Горан се вратио осмисливши едицију „Азбучни ред”. Требало је да добијемо низ од тридесет књига, од А до Ш, у којима ће савремени домаћи писци најмлађим читаоцима испричати своју причу о веселим словима Вукове азбуке. Наше маштарије илустровао је млади и духовити Лука Тилингер. Горан је уредио прве три књиге, а потом је о „Азбучном реду” наставила да се стара Владислава Војновић.
Била је велика радост дружити се Гораном Петровићем, истински читалачки празник читати његове романе и приче, али свима с којима је радио као уредник оставио је најлепши поклон непоновљивог искуства.
Први дани без Горана Петровића личе на његове приче. Али не могу да се отргнем утиску да их је, како само он уме, водећи рачуна о свему, баш он и уредио.
