Goran i okolne priče
Prvi dani bez Gorana Petrovića liče na njegove priče. Ali ne mogu da se otrgnem utisku da ih je, kako samo on ume, vodeći računa o svemu, baš on i uredio
Prvi dani bez Gorana Petrovića liče na njegove priče. Ožalošćeni čitaoci pokušavaju da nađu reči kojima bi najdražem piscu zahvalili na svemu što im je priuštio i opisali žal za svim onim što je još nameravao, a nije stigao da im daruje. Niko ne pomišlja da svoju tugu i saučešće piščevim bližnjima izrazi tišinom. Svako oseća potrebu da nekome ispriča nešto o dobrome čoveku Goranu Petroviću i sopstvenom susretu s njegovim delom. I da se makar još jednom oseti zaštićen i spokojan u krilu njegovoga glasa.
Stigao među nas iz svog neponovljivog književnog sveta, tako visok, uvek malo pognut, kao da mu je tesno pod svodom, sa svakom izgovorenom reči priređivao nam je gozbu i ujedno nas obavezivao na brižnost prema jeziku koji smo, zahvaljujući njemu, zauvek omađijani, sve ove godine, žedno učili. A Goran je bio i ostao blag učitelj, strog jedino i uvek prema sebi. Spreman da, eto, iskorači iz ovoga sveta, ne bi li pronašao mesto gde će na miru moći da dovršava svoj roman-deltu.
Crnjanskog su kod Mikelanđela najviše privlačila upravo njegova nedovršena remek-dela. Ako makar deo pripovedačke zaostavštine Gorana Petrovića bude objavljen, nema sumnje da ćemo i u tim obrisima do kraja osmišljenog, a neostvarenog mnogoknjižja pronalaziti nove primere njegove stvaralačke genijalnosti. Rasejano po svim njegovim romanima, pričama, dramama, Goranovo vrhunsko umeće utkano je i u mnoštvo drugih tekstova koje je pisao za novine, časopise ili za naročite prilike, kakva je bila i nedavno otvaranje izložbe posvećene pedesetogodišnjici časopisa Gradac, kada je poslednji put javno besedio ili – bolje reći – pripovedao bez premca!
Ali Goranova posvećena nadarenost prevazilazila je spisateljske okvire. Jednako dubok i neizbrisiv trag on je ostavio i kao urednik u kraljevačkoj Povelji i Službenom glasniku. U oba slučaja njegov angažman je višestruko nadmašio i ona najviša očekivanja. Radeći tiho, menjajući korenito, samo je potvrđivao borhesovsko-pavićevsku slutnju da nam je darovan s one strane papira. Da je među nas dospeo upravo iz samoga suštastva knjiga, čije želje je osluškivao i potom gledao da im ugodi u svemu. Svu lepotu njegovog uredničkog dodira znaju svi koji su u rukama držali makar jednu knjigu kraljevačke Povelje. Tekstura korica, dizajn, prelom stihova, slova. Čitanje tih knjiga uvek se pretvara u svečanost i podstiče stvaralaštvo.
Prihvatajući se uređivanja Povelje, časopisa koji izdaje Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva, Goran je čitaoce častio sa dva separata – dve knjižice koje i danas stižu u paketu sa svakim novim brojem. Preporučeno donosi kratke izbore iz savremene svetske književnosti, dok se u separatu Gle čuda nalaze priče o detinjstvu domaćih pisaca. Goran je osmislio i rubrike „Deset nesnimljenih fotografija” i „Pojmovnik”, u kojima je piscima otvorio prostor za izlaganje autopoetičkih iskaza na do tada neupražnjavan način. Kao da i sami postaju protagonisti neobičnoga romana, domaći pisci, pesnici i književni poslenici imaju jedinstvenu priliku da otkriju deo svoga stvaralačkog bića oslobođeni i najmanje „obaveze” da budu suvoparni ili – još tačnije – dosadni. Sakupe li se svi tekstovi iz ove dve Goranove rubrike u jednoj knjizi, dobićemo atlas srpske književnosti s kraja prošlog i s početka ovoga veka.
Priče o detinjstvu Vidi čuda objavljene su u tri toma, i to u kolekciji „Srbija i komentari”, prvoj ediciji koju je Goran osmislio kada je počeo da radi kao urednik u Službenom glasniku. Sem pomenute antologije priča o detinjstvu, priča savremenih srpskih pisaca posvećenih Božjim ljudima Bore Stankovića, te jedinstvenog kuvara Kod srpskog pisca, u kome smo pisali prave recepte za prava jela, u „Srbiji i komentarima” objavljen je niz knjiga o najprepoznatljivijim fenomenima naše kulture. O crnom talasu u srpskom filmu, reklamama, vampirima, manastirima, srednjem veku, rokenrolu, večitom derbiju, Titu pisali su, u četiri ruke, eksperti iz ovih oblasti i pisci. Kada se ovim tekstovima dodaju pažljivo birane i raspoređene ilustracije, te prepoznatljiv format i kvalitetan papir, ne samo srpski čitalac mogao je samo jedno – da ostane bez komentara!
Potom je došlo vreme da na sceni, pod Goranovim magičnim uredničkim štapićem, ostanu naši pisci. U kolekciji „Jedan na jedan” objavljene su knjige posvećene Stevanu Raičkoviću, Voji Čolanoviću, Ljubici Arsić, Zoranu Ćiriću, Davidu Albahariju i Milisavu Saviću. Tekstove za knjigu o Raičkoviću odabrao je Miroslav Maksimović, dok su svi ostali s Goranom birali svoje najbolje priče, fotografije iz različitih perioda života, otkrivali koje reči vole, a koje na vole... stvarali knjigu koju sanja da jednoga dana zasluži svaki pisac.
Književnosti za decu Goran se vratio osmislivši ediciju „Azbučni red”. Trebalo je da dobijemo niz od trideset knjiga, od A do Š, u kojima će savremeni domaći pisci najmlađim čitaocima ispričati svoju priču o veselim slovima Vukove azbuke. Naše maštarije ilustrovao je mladi i duhoviti Luka Tilinger. Goran je uredio prve tri knjige, a potom je o „Azbučnom redu” nastavila da se stara Vladislava Vojnović.
Bila je velika radost družiti se Goranom Petrovićem, istinski čitalački praznik čitati njegove romane i priče, ali svima s kojima je radio kao urednik ostavio je najlepši poklon neponovljivog iskustva.
Prvi dani bez Gorana Petrovića liče na njegove priče. Ali ne mogu da se otrgnem utisku da ih je, kako samo on ume, vodeći računa o svemu, baš on i uredio.
