Хирургија једног мјузикла
У 21. веку централни проблем „Company” јесте како заједно живети у друштву у којем су дуговечне везе тешко одрживе
Хајде мало да се венчамо...
(Стивен Сондхајм, „Company”)
Док су шездесетих година прошлог века у литератури и на филму питања брака и сексуалних слобода била отворена, у мјузиклима, традиционално породично-пријатељској уметничкој форми, политике сексуалности биле су постојано конзервативне. Овакав начин размишљања почео је да показује напрслине оног тренутка када се на Бродвеју појавила музичка представа која је припадала контракултури. Био је то мјузикл Коса, премијерно изведен у априлу 1968.
Права промена се, међутим, десила две године касније са Company, првим од шест прекретничких мјузикала које је створио композитор Стивен Сондхајм, у сарадњи с редитељем Халом Принсом. Company није само изневерила стереотипни садржај бродвејског мјузикла у коме „момак налази девојку”, него успешно „пивотира” око момка који чак и не тражи девојку.
Ситуиран у срцу Њујорка, на Менхетну, главни јунак Роберт увелико се виђа с три девојке: Мартом, Ејприл и Кети. Али на свој тридесет пети рођендан, суочен с мноштвом добронамерних рођенданских честитки од „свих добрих и шашавих, ожењених и удатих пријатеља” и оптерећен изненадном рођенданском забавом, почиње да прави инвентар свог живота: Где је? Куда иде? Је ли посвећеност прљава реч? Зар не би требало да почне да размишља о… браку?
Идеја мјузикла је настала на основу једанаест једночинки писца Џорџа Фурта које су имале заједничку тему: однос брачних партнера из угла њиховог госта – нежење. Продуцент, редитељ Хал Принс, сугерисао је да ове мале драме могу да буду одскочна даска за савремени мјузикл. Писац Фурт и композитор Сондхајм су то прихватили.
Наглашено урбан, резултат је био свежи дах – у сваком смислу – на Бродвеју. Постављање брака под савремени микроскоп постало је фасцинантна реткост: мјузикл за одрасле. Неочекивано софистицирани „залогај” његовог преиспитивања политике сексуалности није само помогао публици да види брачне неприлике ликова, него да натера истог гледаоца да се суочи са сопственом верзијом.
Овакав резултат се није допао свима јер је до тада „сматрано” да мјузикли треба да буду безазлена и непромишљена забава. Критике су биле помешане – истовремено је било одушевљења и гласова негодовања, али двадесет месеци свакодневног извођења на Бродвеју и шест награда Тони, укључујући и ону за најбољи мјузикл, било је довољно да би била цементирана репутација креативног тима, посебно Стивена Сондхајма као композитора и аутора стихова.
Пола века од његовог сценског дебија, ова зачињена комбинација музике и текста која истовремено проблематизује и слави брачни статус донела је бројне продукције широм света, као и нова извођења на главним сценама Бродвеја и Вест Енда. Само неколико година након прве премијере утихнули су гласови оспоравања и овај мјузикл је доспео у сам врх топ-листа музичког театра.
Да би се одржао корак с променама политике сексуалности, учињене су одређене измене у тексту и музици. Деведесетих година је на крај првог чина постављена песма Хајде мало да се венчамо... Уследиле су измене и у дијалогу. Редитељ Сем Мендес је за представу у Лондону убацио сцену у којој Роберт и његов пријатељ дискутују о могућој геј релацији. Ипак, највећа измена се догодила 2018, када је за продукцију на Вест Енду редитељка Меријен Елиот променила пол главне улоге: уместо мушкарца Роберта, увела је девојку Боби.
Оно што се стварно десило није била радикална хирургија. Требало је да се врло мало измени у тексту и песмама да би ова промена деловала уверљиво. Мјузикл Company, у коме је главни лик жена, није осмишљен да буде агресивно апдејтовање или редитељски коректив. То није дефинитивна визија Сондхајмовог мјузикла, него промена која публици омогућава да овај садржај види из алтернативне перспективе.
Разлог за редитељску транспозицију налазио се у околности да мушкарац на свој тридесет пети рођендан не осећа ургентност доношења одлуке која се тиче заснивања породице, док биолошки сат у случају жене откуцава другачијом брзином. Судећи према рапсодичним критикама које је представа добила на лондонској и њујоршкој премијери, јасно је да је нова редитељска визија потврдила вредности Company и дала мјузиклу свежу интерпретацију.
Верујем да добро написани позоришни текстови и музичке партитуре остављају простор за веома различите интерпретације. У 21. веку централни проблем Company јесте како заједно живети у друштву у којем су дуговечне везе тешко одрживе. Живот у великим градовима је регулисан мобилним телефонима и интернетом, ми смо учаурени у мрежи позива и порука што чини да се осећамо делом друштва и чини да се осећамо добро јер смо све време повезани.
У градовима је свако у покрету, а наши мобилни телефони чине нас једином стабилном тачком у космосу објеката који се крећу. Ово осећање виртуалне блискости има и своју мрачну страну: виртуелну дистанцу. Блискост више не захтева физичку близину, и физичка близина више не одређује осећај блискости. Колико често видимо двоје људи који, током састанка или заједничке вечере, седе заједно, али телефонирају или шаљу поруке трећим особама?
Други сајд ефекат је да овакви међуљудски контакти настоје да буду кратки и површни, превише површни да би били кондензовани у озбиљне и трајније везе. Домови више нису места интимности него простори у којима одвојено живимо и где чланови домаћинства могу живети једно крај другог са својим компјутерима. Живимо у свету интернет дејтинга зато што је лако притиснути и обрисати. Интернет је анониман, а дејтинг је могућ без икаквих реперкусија.
Односи без ризика, без туге, бола и невоља изгледа да ће постати нова утопија. Свет виртуалних односа је отворен, флексибилан и слободан. Опасност флуидног друштва, како га је именовао Зигмунт Бауман, јесте да оно третира људе као објекте конзумације. Ми можемо да конзумирамо једни друге све док нам се свиђа производ.
Порука наде коју нам нуди Company јесте да је могуће премостити наше разлике засноване на раси, полу, сексуалности, религији и националности. Јер ми не живимо изоловано – треба нам Друштво.
