Улица кнеза Милоша – Отменост ширине

Седим с другарицом у кафетерији у Улици кнеза Милоша, пијем капучино са екстрактом руже и схватам како се с Београдом не можеш никада опростити, чак и ако из њега одеш. Можеш му рећи „Збогом”, али он ће остати с тобом на било ком новом меридијану да си.

Можеш да се опростиш јер мислиш нема шансе да останеш, али те Београд задржи. То се десило мени пре двадесет и седам година. Мислила сам да је крај мог бивствовања у овом граду и стога замолила да ме фотографишу на пешачком острвцету „код Лондона”, усред вреве која куља у књажевој улици. После неколико дана се десило чудо на које нисам ни рачунала нити на њега икако утицала и остала сам да живим у Београду.

У кафетерији се другарица и ја препиремо која ће да плати рачун, а конобар шаљиво прекида расправу. „Ја ћу!”, каже.

Кад крочим напоље, улица је динамична, као и увек. Сјаји се кућа на броју 89, то чудновато, вечнојесење здање налик на филмски дом породице Визли, иако обично постаје тамнија кад кишни облаци преузму небо.

Улица кнеза Милоша је галерија пуна статуа, ненемих посматрача. Имају оне штошта да кажу. Такође је и ризница детаља, као што су шест лаволиких лица на улазним вратима Камене палате, с пробадајућим зубима, дуговрате девојке-утве на фасади бивше Јадранско-подунавске банке или пак њихови чувари који ме подсећају на немани које су некада биле људи. У улици књаза Обреновића знамените су зграде и отмени домови (на пример др Ђорђа Димитријевића, начелника санитета за Србију или др Милоша Петронијевића, рађен по пројекту Николе Несторовића, који је и сам у овој улици живео).

Хотел је и даље у згради бившег Ексцелсиора, у коме је једно време живео Иво Андрић, петнаестак година након што је написао Ex Ponto. Ту сам офлајн упознала пријатељицу фотографкињу. Као и многе зграде у овом граду у коме је судбина превртљива и трусна, имала је чудну судбину, те је грађена по нацрту бечког архитекте да буде клиника, али је пренаменована у хотел који је у Другом светском рату служио као немачки генералштаб.

Улица кнеза Милоша грандиозни београдски Амазон у коме столују антички ратници, а ту је и радња с ручно рађеним ципелама у кроко и леопард дезенима. Београд кроз свој Амазон јури, вози, тече, често као да не зна где. Можда не знамо, али се огледамо у дугачком и пространом асфалтном зрцалу, у удолини изнад које су брда наслагана као да „искачу” из тродимензионалних сликовница.

Ко сте у ствари ви

Када је кнез Милош Обреновић одлучио да му је сигурније да конакује у Топчидеру и, чиниш ‘волико, влада удаљен од Турака који су још увек били у центру града, ова улица се звала Топчидерски друм. Његовим именом је почела да се назива дванаест година након његове смрти, али тек годину дана после завршетка Другог светског рата у целости (северни део улице се до тада звао Краља Фердинанда).

Још док је била друм ка Топчидеру ова саобраћајница је пуна објеката државне управе, а тако је и сада. Виле које су богати индустријалци подизали по пројектима најчувенијих архитеката у међуратном периоду сада су углавном страна представништва. У њој се својевремено сместио и први јавни парк у Београду, Финансијски. Књажев пут из града у сигурност конака постао је и први београдски корзо, као и траса за трамвај, један од првих, који је повезивао Топчидер и Народно позориште.

Тако бива са судбином улица које добију име оног ко је правио грандиозне потезе и кораке – кроз њих пролази његова енергија, и тушта и тма, све се слива. Надмоћне су. А моћи су се преливале једна у другу, те је тако у згради Југословенског речног бродарства био Врховни суд, а пре њега ОЗНА. Чиниш ’волико, ни мање ни више. Моћ је, изгледа, увек иста, само добија нове облике. Могуће је да је таква моћ. Једном избраздана друмом, увек ће на његовој површини обитавати.

Нико не зна којих све старина има у Улици кнеза Милоша. Неке су знане као каљева пећ у згради Музичке школе „Станковић”, а неке скривене у згради Старог генералштаба, познатој и као Баумгартенова или Камена палата. Низ стубова на овој фасади има свој устаљени ритам. Зна се да се у њу не може ући тек тако. Ја јесам и у њој у интригантном тренутку доживела једно од најтрансцеденталнијих искустава, у сасвим реалној ситуацији. Питана сам: „Ко сте у ствари ви?” и у том тренутку ми је било кристално јасно ко сам, моја спознаја се пробијала кроз тешке тегет плишане завесе које су заклањале поглед ка улици.

Шездесетих и седамдесетих година прошлог века у овој улици су били дупли дрвореди у чијим крошњама су, како кажу неки Београђани, били „ројеви врабаца”. Били су у њој и столетни храстови. Памтили су како је поред њих пролазио лукави и самосвесни Милош Велики. Разумео је да је паметан онај ко зна шта не зна, те је за свој прогресивни амазонски друм спојио знање нашег и словачког неимара. Није ни чудо, онда, што је ова улица прва у Београду имала семафор.

Двадесет један корак

Када гледам старе разгледнице на којима пише Rue Miloch le Grand, осетим отменост те антологијске ширине, од врха до брда у даљини, топчидерских, која личе на бањска. Помислим кад прелазим улицу „код Лондона” (кафане више нема), заједно с буљуком пешака (21 секунду траје зелено светло и потребан ми је 21 корак да пређем на другу страну), како улица опстаје, не троши се, и поред метежа. Кад смо већ код бројева, на згради број 21 још увек стоји стари камени назив – Милоша Великог. Не брише се оно што се не може избрисати.

У овој улици столује и зграда Владе Србије, бивша палата Министарства финансија. На врху њене куполе је статуа Србија, коју је начинио вајар Ђорђе Ђока Јовановић, а модел му је била дивна Загорка Цветичанин. Њено порекло сеже до барона Емануела фон Цвјетићанина, аустријског фелдмаршала који је пак повезан са српским братством Богуновића из Старе Рашке.

Ко је бар једном прошао овом улицом не може се од Београда опростити, чак иако га је, као Андрића у делу Ex Ponto, „миловала лепота летњих дана опроштајним пољупцима”. Моћнија је лепота живахне душе Београда од сваког збогом.

Београд зна, као што је знао и Андрић, да „растанак није добар, није користан ни за највећу љубав”. Зато се с Београдом не можеш никада опростити, чак ни када мислиш да ћеш морати да одеш, чак ни када стварно одеш. Веже те силним узицама својих улица, а понајвише Топчидерским друмом чијом се трасом возио велики књаз, горе-доле и доле-горе, у вечност.