Како је пао бастион српства
Ово су речи телеграма који је аустријска команда 11. јануара 1916. године са Цетиња послала у Беч
Сто година од Његошевог рођења свечано је обележено на Цетињу 1913. године, уз тробојке и излагање слика владике Рада. Црногорски краљ Никола Петровић рекао је дописнику француског листа „Л Темп“: „Ловћен је Олимп српски, споменик подигнут Божјом руком слободи и њезиним бранитељима“.
Знајући за важност и симболику Његошеве капеле, Аустријанци од почетка рата из Бококоторског залива стално гранатирају светињу на врху Ловћена.
Кивни због пораза на Церу и Колубари, али и отпора црногорске војске, аустријска команда 11. јануара 1916. године са Цетиња шаље телеграм у Беч: „Пао је Ловћен, бастион српства“.
По наредби Врховне команде, окупаторски гувернер Вебер, одмах после капитулације Црне Горе, наредио је ексхумацију Његошевих костију, рушење капеле како би се на том месту подигао „величанствени кип тријумфа у славу Фрање Јосифа“...
Ово је садржај друге епизоде документарног серијала „Сумрак Ловћена – Његошев завет“ аутора Батића Бачевића и Николе Тркље, који се приказује четвртком, на РТС 2, од 21.50.
Ова петоделна серија, коју као редитељ потписује Миљан Глишић, говори о бурним збивањима у вези са гробним местом Петра Другог Петровића. Стотине великих личности, владара, научника или уметника имало је животе препуне контроверзних догађаја, али је само једна од највећих личности у бурној историји Балкана шест пута сахрањиван.
Вечно коначиште Петра Петровића Његоша разарано је два пута. Прво је Аустроугарска монархија 1916. године желела да на симболичан начин рушењем капеле казни Црну Гору и Србију због отпора и на том месту подигне споменик цару Фрањи Јосифу. Други пут црногорски комунисти одлучили су да разруше заветну капелу владике Рада на врху Ловћена, да чувару Пећког трона свуку владичанску одору, погазе његов завет и сахране га у гранитном маузолеју.
Рушењем капеле, за коју су тврдили да није његова него капела краља Александра, хтели су да покажу да Његош заправо нема никакве везе ни са српском црквом, ни са српским народом.
Његошева капела на врху Ловћена постала је место велике политичке, историјске постхумне битке, у којој се један гроб, у разним ерама, под разним империјама, користи као раскрсница у схватању припадности вере, народу или идеологији у балканској историји.
