Ускликнимо с љубављу, сусједе

Звала се сасвим обично: Вражја дивизија! Најхрватскија од свих постројби. У августу 1914. из 25.000 грла орило се : „Ој хрватски храбри сине, напред смјело преко Дрине! Освећена крв још није Фердинанда и Софије! Живио рат! Живио рат!” (www.virtualna.nsk.hr/1914). Њен командант Стјепан Саркотић веша редом по Србији. У књизи Шта сам видео и доживео у великим данима А. Рајс је занемео пред злочинима (стр. 31–36). Када су Немци 1916. пописали Шабац и околину, било је 76.000 људи мање него 1910. Саркотићев наследник Јохан фон Салис Севис, гувернер аустроугарске окупационе зоне каже: „Имамо довољно вешала за целу Србију.” Обесио је преко 20.000 Срба! Али Александар га оставља у Загребу и даје му државну пензију! Овај му лепо захваљује и са још 3.600 „југословенских” официра и 30 генерала заклиње се поглавнику и усташама!

А сусјед мој, приваљен уз тезгу крцату зимским послатком, вели: Ставови су ти дефицитарни гледе историјске истине, дочим издашни у деструкцији спрам савременог саобраћаја Срба и Хрвата и њихових држава. И, хоп, шакохват оних мушмула утовари у губицу.

На подкасту с темом о Првом рату, Ж. Хољевац, равнатељ државног Института друштвених знаности „Др Иво Пилар” и редовни професор хисторије на Загребачком свеучилишту, каже да је рат дочекан са одушевљењем код Хрвата. Убедљиво и сталожено, дојмим и утемељено, он говори о историјском аспекту хрватских националних интереса, стога су и домобранске пуковније одано и у име свог бога присегнуле своме цару!

А сусјед добацује: А је ли требало извршити и одмазду над Србима у редовима Аустроугара? А не зна: у Вражјој дивизији „осталих” је било мање од хиљаду. Кад год је могао, Србин је бежао у српске редове или у шуму и смрт као капетан Мирослав Демић, само да не пуца на браћу. А кад су војском избили на тргове Темишвара, Печуја, Целовца и Трста, Срба је било 1,2 милиона мање! И уместо ампутације и подразумевано институционалне одмазде због стотине хиљада убијених и прогона оних који су Србе слали против Срба, престолонаследник залаже две у ратовима израсле краљевине, Србију и Црну Гору, зарад замагљеног југословенства. Рупе од метака с мундира Франца Фердинанда, двадесет година касније, изнова су се отвориле на адмиралској униформи краља Александра. Убили су га за дом спремни, којима је у измаглицама пружао руку.

Попис из 2021. године

Још ме пита сусјед, пиљећи у ону питу, је ли одмазду требало вршити етнички селективно, као деведесетих година 20. века. Не знам, сусједе. Да л’ да се распиташ у сусједству? Питај знају ли шта о Бљеску, Олуји и сл. Ево и мале помоћи: према попису из јануара 1921, Срба је у Хрватској је било 17 процената (Дефинитивни резултати пописа становништва 1921, Сарајево 1932, страна 252), а према попису из 2021, (www.dzs.gov.hr) Срба има 3,2 одсто! Дакле, конститутивни народ прво је избрисан из Устава, а затим и физички протеран. Више од пола милиона људи!

И видим, дохватио сусјед питу и дроби ли дроби, инкохерентно, што би рекла моја баба: умрсио титоистичко југословенство и југоносталгију са аустрословенством, збркао недоречени комунизам с неартикулисаном монархијом, умутио народни сентимент у југословенску танкоћутност, побркао Ријечку и Задарску резолуцију, а мешовите бракове улупао с начелима државног организовања. А пѝта од чега ли је.? Тја, може пите од свега да буде. А да је хтео да види шта је још Ч. Вишњић пронашао, прочитао би како се у Напутку к новом женидбеном правцу католичког ординаријата из 1920. пошто-пото тражи спречавање Хрватица из делничког котара да се удају за Србе војнике, јер им је жао да се католикиње удају за православце (Двадесете, стр. 215).

Још испаде у праву онај Иво Пилар, у делу Јужнославенско питање: „У борби са србством, хрватство је у раздобљу од 1867. до 1880. ојачало, свладало је југославенство и својим великохрватским идеалом оживјело је народну свијест у Далмацији и Славонији, гдје је она у широким слојевима католичког пучанства била већ обамрла. Тиме бијаху пропале све србске освајалачке намјере, с обзиром на те крајеве.” (стр. 284)

А сусјед ми вели: Немаш појма! У Хрватској је још средином 19. века основана ЈАЗУ, док сте ви, тамо у Кнежевини, празном сламом млатарали. И, гле, опет др Пилар: „Штросмајер је мислио своју намисао провести у великом стилу. Вјеран својој лозинки: Све за вјеру и за домовину… Он је хтио Хрватску учинити духовним средиштем читавог Балкана, основао је у Загребу Југославенску академију знаности и умјетности… а да политичко име не би никога повриједило, одлучио се за југославенство… Као снажна личност, хтио је то зло излијечити у свом коријену, посегнувши за старом папинском мишљу о унији. Штросмајер је хтио привести све Јужне Славене католицизму или барем грчкој унији и тиме онемогућити борбу између Хрвата и Срба.” (стр. 337)

Чујем сусједа, раколи се у оној слами: То су малигне и националистичке премисе! Да ли се морају мрзети кад се загрле? Читај Политику од 13. јануара! А не зна сусјед: тог дана се сећамо Светог Доситеја Загребачког Исповедника. Тукле га усташе 1941. Мучили и пребили митрополита загребачког. Од убоја и понижавања 1945. преставио се у Господу. Па, сусједе, кад ових дана видиш како се изнова јавља удруга Павелићеве ХПЦ, да знаш о чему ти причам!

Задарска резолуција

А у погледу „ентузијазма за уједињење” двоструко погрешно наводиш Ријечки договор. Нити се зове договор, нити има везе са Србима. То је Ријечка резолуција која говори о сједињењу угарског и хрватског народа. После две недеље донета је Задарска резолуција којом је Србима тек обећана једнакост са Хрватима. Ни речи о уједињењу: „Приправне су српске странке уложити и своју снагу за остварење овог захтјева АКО се с хрватске стране уклони она сметња која је досад сметала… а то је да се са стране Хрвата обавезно призна равноправност српског народа са народом хрватским.”

А сусјед се занео, тражи корифеје југославенства међу „знаменитим Хрватима”. Проклизава, дахће. Немој се мучити. Франо Супило у књизи Политика у Хрватској каже: „Задарска резолуција не говори о народном јединству, већ је прихваћање анексије Далмације од стране Срба.” (стр. 163) А тек да видиш ово: „Ако нису један народ, дакле, ако су то два народа, онда Хрватима не остаје ништа друго него да тог најпогибељнијег домаћег и истојезичког народног противника, било како или апсорбирају или га иначе униште (сиц!). Од ове потребе, како каже Супило, до прокламације Нема Срба са свим оним посљедицама које она собом носи, није него један корак.” (стр. 124)

А онда од 299. до 303. странице Супило безочно пише о Србима у Хрватској: „Стотине година овако полувојнички-полуколонски, а укупно барбарски држан у Хрватску добјегао елеменат, живио је под пушком, орућ под војничком трубљом, а сваки час спреман или на бој проти Турцима или на пљачку на команду или на свој рачун. Код Срба у Хрватској видимо традиционалну обратну тенденцију: видимо их увијек са противницима слободе Хрватске, увијек са системом, увијек на бази његове политике, па и онда кад се незадовољни са наградом и улогом свађају с његовим представницима.”

А сусјед глади брк, па вели: лепши ми је нег’ у цара Фрање! Еуропскији! Културалан и без дистанце. Би ми мило и кад рече: Дедом ћу те, дедом ћеш ме! Богосав В. Пајовић је рођен исте 1895. Није био у Италији, само на Церу. Чекао Вражју дивизију, па до Солуна пешке. Преко Кајмакчалана вратио се као каплар 2. чете 3. батаљона 10. Таковског пука, Шумадијске дивизије! Ено га на попису носилаца Албанске споменице. Његов млађи брат, мој деда Петар, пустио беше браду кад Александар паде у Марсеју. Утом опет изби рат па и он оде у шуму. Војевао четири године на планини. На Јелици. А ни његовом унуку не дадоше другачије: него на положај, на Дунав, на Дрину!

Него, сусједе, умало да заборавим… Па југословенство је забрањено у Хрватској! Не законом, него Уставом Републике Хрватске, чланак 141! Али, шта се то нас тиче? Наше је да гледамо своја посла. Ускликнимо с љубављу!

*Поводом текста „Да ли се морају мрзети кад се загрле”, Културни додатак, 13. јануар 2024.