Муци: Господин са либелом

Једно је извесно: не постоји боље и тачније сведочанство о Муцију од књиге Феликса Пашића Љубомир Драшкић Муци – живот у позоришту (Музеј позоришне уметности Србије, 2010), тако да све што се накнадно још има рећи о овом редитељу и директору Атељеа 212, једино може бити сведено на најличнија сећања и слике чврсто урезане у памћење.

Слика прва. Година је 1981. Атеље. Теку пробе представе настале од две једночинке Вацлава Хавела – Вернисаж и Аудијенција. Прва ће бити изведена у тадашњем салону, а друга у Подруму (данас Сцена „Петар Краљ”). Играју Светлана Бојковић, Бора Тодоровић (Вернисаж) и Данило Бата Стојковић (Аудијенција), а једночинке повезује Петар Краљ. Игра интелектуалца суоченог с атмосфером у друштву након упада трупа Варшавског пакта у Чехословачку 1968. Редитељ је Муци. Хавел, доцније последњи председник Чехословачке и први председник Чешке, у затвору је провео четири године, књиге су му у том часу забрањене у делу Европе иза гвоздене завесе. Играти њега тада у Београду израз је политичког става и уметничке солидарности. Присуствујем пробама на основу одобрења Мире Траиловић и уз равнодушни пристанак редитеља. Ћутим, седим у дну сале и гледам. Имам утисак да Цеца и, нарочито, Бора раде шта им је воља. Постепено улазе у ликове и споро савладавају текст. Делује као да се играју и добро забављају. Краљ је помало резервисан. Муци ретко интервенише. Пушта глумце и тек повремено, када игра, изађе из договореног оквира, благо их, чупкајући своју браду, враћа на предвиђени пут.

У Подруму је ситуација другачија. Бати не треба суфлер, али зато инсистира на сваком детаљу, прекида сцене, даје сугестије партнеру, ауторитативно нуди решења. Краљ и овде делује резервисано. Муци не коментарише, неким пробама не присуствује, а кад сврати, сложи се с оним што су Бата и Пера урадили. А онда, наједном, пред крај процеса, безмало незаинтересовани редитељев став претвара се у прецизно „чишћење” сцена и склапање представе. Сада глумци знају све што је потребно, ликови су ту, живи на сцени, свака реплика има покриће. Краљ више није дистанциран, на различите начине је присутан у обе приче и чаробњачки их повезује. Тријумф! У дневник уписујем: „Да ли се Муци од почетка договорио с Пером или је безрезервно веровао глумцима, знајући их у душу, па је пажљиво водио процес пуштајући да сами пронађу карактере и одреде границе игре?” Тада нисам знао одговор, а данас ми је јасно да је Мајстор суверено, дискретно и с поверењем од почетка водио процес.

Слика друга. Атеље је реновиран. Муци ме води кроз тек рашчишћено градилиште, показује фоаје, гардеробе (само две), сцене... Не може да сакрије понос. Говори брзо, медитерански, на моменат застане, ућути и с пажњом чека моју реакцију. „Иселили смо се на само неколико месеци – вели – а усељавамо се после седам година.” Седам година потуцања без позорнице! Ваљало је одржати репертоар, сачувати ансамбл, задржати публику, спасити реноме. А биле су деведесете! Доцније се присетих Муцијеве приче о радном дану Бојана Ступице, редитеља, архитекте, градитеља и директора позоришта, који је целог себе, свакодневно, уграђивао у театар. И свуда са собом водио Драшкића. Муци му је, наиме, био асистент – у свакодневним пословима, а понајпре у раду на представама. То је, дакле, Драшкић покупио од Бојана. Те ствари су заразне. За оне који немају имунитет. А Муци га није имао, нити хтео да га развије. Сад разумем да је ономад, у реновираном Атељеу, он и буквално био Ступичин наследник – не једино као директор, него и градитељ новог здања чији први пројекат је начинио Бојан.

Слика трећа. Котор. Фестивал позоришта за дјецу. Цеца је у жирију, а Муци њен пратилац. Нисам га сретао неко време. Сада, међутим, видим потамнелог човека, тешких подочњака, уморног. У кафани након представе је весело. Уобичајено. Много се и гласно прича. Драшковић махом ћути. Покаткад, као тек пробуђен, каже нешто на свој начин духовито, но то је сада бременито цинизмом. Делује мрачно. Више не чупка браду као што је то чинио да прикрије нервозу. Оглодале су га реконструкција и оних седам година потуцања.

Слика четврта. Одлазимо Света Јованов и ја у Каменицу да посетимо Миливоја Млађеновића, управника Српског народног позоришта, Муцијевог пријатеља и сарадника. Млађа се опоравља након инфаркта. Како да му кажемо да је Муци отишао? Света то решава на свој сремачки начин, директно. Млађа ћути. Сабира се. Гледам га, мислим на Муција и разумем наслов Феликсове књиге Живот у позоришту. Изван га понекад нема.

Слика пета. Излазим на сцену Атељеа да примим значку манифестације на којој је управо одиграна представа Брод за лутке Српског народног позоришта. Манифестација се зове Муцијеви дани. Примам значку с Драшковићевим ликом. Осмехнут је.

Слика шеста. Коментаришући свој портрет Муција Драшкића, сликар Љуба Милуновић каже да је на платну желео да сугерише суштину Муцијеве личности, оно што је повезано с театром. Отуда је Драшкић приказан с увек тачном либелом у руци, изнад које лебди јаје – симбол живота, а све се догађа пред завесом, на театарској сцени на којој је и макета зграде Атељеа.

Све остало, биографски подаци или докази о животу – осим у Феликсовој књизи – налазе се на разним местима. Како време пролази, ова фактографија је све лабавије повезана с ликом конкретне особе, али зато сећања – попут ових на Муција – све интензивније сијају као путоказ.