Muci: Gospodin sa libelom

Jedno je izvesno: ne postoji bolje i tačnije svedočanstvo o Muciju od knjige Feliksa Pašića Ljubomir Draškić Muci – život u pozorištu (Muzej pozorišne umetnosti Srbije, 2010), tako da sve što se naknadno još ima reći o ovom reditelju i direktoru Ateljea 212, jedino može biti svedeno na najličnija sećanja i slike čvrsto urezane u pamćenje.

Slika prva. Godina je 1981. Atelje. Teku probe predstave nastale od dve jednočinke Vaclava Havela – Vernisaž i Audijencija. Prva će biti izvedena u tadašnjem salonu, a druga u Podrumu (danas Scena „Petar Kralj”). Igraju Svetlana Bojković, Bora Todorović (Vernisaž) i Danilo Bata Stojković (Audijencija), a jednočinke povezuje Petar Kralj. Igra intelektualca suočenog s atmosferom u društvu nakon upada trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku 1968. Reditelj je Muci. Havel, docnije poslednji predsednik Čehoslovačke i prvi predsednik Češke, u zatvoru je proveo četiri godine, knjige su mu u tom času zabranjene u delu Evrope iza gvozdene zavese. Igrati njega tada u Beogradu izraz je političkog stava i umetničke solidarnosti. Prisustvujem probama na osnovu odobrenja Mire Trailović i uz ravnodušni pristanak reditelja. Ćutim, sedim u dnu sale i gledam. Imam utisak da Ceca i, naročito, Bora rade šta im je volja. Postepeno ulaze u likove i sporo savladavaju tekst. Deluje kao da se igraju i dobro zabavljaju. Kralj je pomalo rezervisan. Muci retko interveniše. Pušta glumce i tek povremeno, kada igra, izađe iz dogovorenog okvira, blago ih, čupkajući svoju bradu, vraća na predviđeni put.

U Podrumu je situacija drugačija. Bati ne treba sufler, ali zato insistira na svakom detalju, prekida scene, daje sugestije partneru, autoritativno nudi rešenja. Kralj i ovde deluje rezervisano. Muci ne komentariše, nekim probama ne prisustvuje, a kad svrati, složi se s onim što su Bata i Pera uradili. A onda, najednom, pred kraj procesa, bezmalo nezainteresovani rediteljev stav pretvara se u precizno „čišćenje” scena i sklapanje predstave. Sada glumci znaju sve što je potrebno, likovi su tu, živi na sceni, svaka replika ima pokriće. Kralj više nije distanciran, na različite načine je prisutan u obe priče i čarobnjački ih povezuje. Trijumf! U dnevnik upisujem: „Da li se Muci od početka dogovorio s Perom ili je bezrezervno verovao glumcima, znajući ih u dušu, pa je pažljivo vodio proces puštajući da sami pronađu karaktere i odrede granice igre?” Tada nisam znao odgovor, a danas mi je jasno da je Majstor suvereno, diskretno i s poverenjem od početka vodio proces.

Slika druga. Atelje je renoviran. Muci me vodi kroz tek raščišćeno gradilište, pokazuje foaje, garderobe (samo dve), scene... Ne može da sakrije ponos. Govori brzo, mediteranski, na momenat zastane, ućuti i s pažnjom čeka moju reakciju. „Iselili smo se na samo nekoliko meseci – veli – a useljavamo se posle sedam godina.” Sedam godina potucanja bez pozornice! Valjalo je održati repertoar, sačuvati ansambl, zadržati publiku, spasiti renome. A bile su devedesete! Docnije se prisetih Mucijeve priče o radnom danu Bojana Stupice, reditelja, arhitekte, graditelja i direktora pozorišta, koji je celog sebe, svakodnevno, ugrađivao u teatar. I svuda sa sobom vodio Draškića. Muci mu je, naime, bio asistent – u svakodnevnim poslovima, a ponajpre u radu na predstavama. To je, dakle, Draškić pokupio od Bojana. Te stvari su zarazne. Za one koji nemaju imunitet. A Muci ga nije imao, niti hteo da ga razvije. Sad razumem da je onomad, u renoviranom Ateljeu, on i bukvalno bio Stupičin naslednik – ne jedino kao direktor, nego i graditelj novog zdanja čiji prvi projekat je načinio Bojan.

Slika treća. Kotor. Festival pozorišta za djecu. Ceca je u žiriju, a Muci njen pratilac. Nisam ga sretao neko vreme. Sada, međutim, vidim potamnelog čoveka, teških podočnjaka, umornog. U kafani nakon predstave je veselo. Uobičajeno. Mnogo se i glasno priča. Drašković mahom ćuti. Pokatkad, kao tek probuđen, kaže nešto na svoj način duhovito, no to je sada bremenito cinizmom. Deluje mračno. Više ne čupka bradu kao što je to činio da prikrije nervozu. Oglodale su ga rekonstrukcija i onih sedam godina potucanja.

Slika četvrta. Odlazimo Sveta Jovanov i ja u Kamenicu da posetimo Milivoja Mlađenovića, upravnika Srpskog narodnog pozorišta, Mucijevog prijatelja i saradnika. Mlađa se oporavlja nakon infarkta. Kako da mu kažemo da je Muci otišao? Sveta to rešava na svoj sremački način, direktno. Mlađa ćuti. Sabira se. Gledam ga, mislim na Mucija i razumem naslov Feliksove knjige Život u pozorištu. Izvan ga ponekad nema.

Slika peta. Izlazim na scenu Ateljea da primim značku manifestacije na kojoj je upravo odigrana predstava Brod za lutke Srpskog narodnog pozorišta. Manifestacija se zove Mucijevi dani. Primam značku s Draškovićevim likom. Osmehnut je.

Slika šesta. Komentarišući svoj portret Mucija Draškića, slikar Ljuba Milunović kaže da je na platnu želeo da sugeriše suštinu Mucijeve ličnosti, ono što je povezano s teatrom. Otuda je Draškić prikazan s uvek tačnom libelom u ruci, iznad koje lebdi jaje – simbol života, a sve se događa pred zavesom, na teatarskoj sceni na kojoj je i maketa zgrade Ateljea.

Sve ostalo, biografski podaci ili dokazi o životu – osim u Feliksovoj knjizi – nalaze se na raznim mestima. Kako vreme prolazi, ova faktografija je sve labavije povezana s likom konkretne osobe, ali zato sećanja – poput ovih na Mucija – sve intenzivnije sijaju kao putokaz.