Осма дефанзива
У дефанзиви су и Јежурка Јежић, Николетина Бурсаћ, Јовандека Бабић и његова крава. Да ли је и она гласала на Врачару, још није утврђено, али се бар зна да, макар у овом турнусу, није одликована
У програмској шеми многих домаћих телевизијских канала током минулих новогодишњих празника по ко зна који пут нашао се филм Орлови рано лете, који је пре готово шест деценија, по истоименом роману Бранка Ћопића, режирала Соја Јовановић. И док је, одмах после свечарског јутарњег програма, пољар Лијан у подгрмечком техниколору уходио малу Луњу не би ли открио где су се од школе и учитеља Паприке одметнули чланови Јованчине хајдучке дружине, Ћопићеви читаоци су објавама на друштвеним мрежама обележавали дан рођења највољенијег писца свих наших детињстава.
Ћопићу у част почетком децембра у обновљеном Музеју Југославије отворена је изложба Јежева кућица – измишљање бољег света. Изложба ће бити отворена све до краја априла, па ће неки од оних који су се Ћопића сетили на дан његовог рођења Музеј Југославије можда посетити и 26. марта, на дан када је пре четрдесет година писац Јежеве кућице извршио самоубиство.
У каталогу изложбе, између осталог, пише да Ћопићева поема Јежева кућица „заузима посебно место у сећањима на детињство бројних генерација рођених у Југославији”. А циљ поставке је „да покрене дијалог о заједничком нематеријалном културном наслеђу и његовим потенцијалима како бисмо преиспитали своје идентитете данас, истовремено отварајући питања о значају дома, односа према блиској прошлости, заједницама којима припадамо, ксенофобији, сећању, носталгији, менталном здрављу”.
У духу најбољих Ћопићевих сатира, ми смо дијалог о свим наведеним и многим другим питањима средином децембра очас посла унапредили у жестоку свађу која се почетком јануара, сасвим у духу нашег аутоантипротивног националног бића, бар за сада, свечано и традиционално окончала спрдњом.
Свађа се, није тешко наслутити, заметнула у вези с улогом Ћопићевих земљака у београдским изборима. У једном тренутку се помињало како чак четрдесет хиљада прекодринских гласачких душа намерава да пробије непријатељски обруч „круга двојке” и да након обављене грађанске дужности заигра козарачко коло пред бирачким местима широм Врачара. Касније је број потенцијалних босанских гласачких фантома готово десеткован, али је друштвене мреже запљуснуо цунами култур-расизма каквим овдашњи човек у „емотивним тренуцима” релативно често уме да почасти своје најрођеније. Родбинска нетрпељивост достигла је врхунац када је у дигиталној псовачници неко предложио да се свим сународницима који су рођени преко заувек забрани улазак у Србију.
Како то бива у свакој доброј сатири и мање добром стварноме животу, одговори прозване стране били су једнако лишени било каквог смисла. На крају је пао предлог да се свим Србима, ма где они живели, омогући да гласају на изборима у вољеној матици.
То је већ било превише чак и за једног Ћопића! Замислити па описати Србију у којој морају да живе само Србијанци и Србију, где на изборима гласају сви Срби на свету превелик је залогај за Стерију, Нушића, Домановића заједно.
Силнога посла су их у последњем тренутку спасли управо они због којих је, бар овога пута, све и почело. Не штедећи труда и маште, смислили су спрдњу које се не би постидели ни Ћопић ни Кочић, а камоли сарајевски надреалисти.
Међу онима који су поводом Дана Републике Српске добили орден нашао се и певач Баја Мали Книнџа! Он је, како преносе бањалучки медији, у првим минутима Дана Републике Српске објавио нову песму о Републици Српској, коју је те исте вечери први пут извео пред публиком, на Тргу Крајине. А Орден Његоша првог реда добио је за родољубиве песме „које проносе славу српског народа широм света” и зато што „чува традицију нашег народа и опевава наше хероје. Оно што га издваја јесу његова покретачка енергија и харизма, те љубав према коренима и отаџбини”.
Овде би и најкиселији смех требало да нестане с наших посвађаних лица јер је ђаво, изгледа, заиста однео и последњу шалу. Или смо је се, ипак, одрекли управо ми?
Можда је то питање за националне институције и паметне људе који у њима раде или свако од нас може наћи одговор управо на поменутој изложби посвећеној можда и последњем нашем писцу који је умео да нас суштински учини срећним.
Али сва је прилика да нам у последње време није нарочито стало до измишљања бољег света, јер овакав какав је желимо присвојити само за себе.
Ако је икаква утеха, ова себичност је глобална појава, а сањари се већ неко време налазе у дефанзиви. У дефанзиви су и Јежурка Јежић, Николетина Бурсаћ, Јовандека Бабић и његова крава. Да ли је и она гласала на Врачару, још није утврђено, али се бар зна да, макар у овом турнусу, није одликована.
