Блиста Црква Христа Спаситеља

Црква Христа Спаситеља блиста у пуном сјају на централном тргу у Бањалуци, као симбол вере која се не може затрети где год постоји српски народ. Налази се на месту порушене Цркве Свете Тројице, коју су Немци бомбардовали априла 1941. и тада тешко оштетили олтарску апсиду. Одмах затим усташка управа прогласила је објекат за ругло града и наредила његово рушење.

Тако је и ова црква, као и многе друге светиње, поделила судбину православног народа, на подручју Бањалуке, који је формирањем Независне Државе Хрватске прошао голготу. Усташе су један од најстрашнијих покоља српског становништва извеле 7. фебруара 1942. године. Убиле су и тадашњег епископа Платона, а нова управа одузела је имовину Српској православној цркви.

Темеље освештао патријарх Павле

Дуг је био пут до данашњег изгледа ове светиње.

Порушена богомоља није се могла обновити ни после Другог светског рата, јер тадашња власт није хтела да изда дозволу за њену градњу. Бањалучка црквена општина дозволу је добила тек почетком деведесетих година прошлог века. Темељ за храм освештао је патријарх Павле с епископима и свештенством 1993. године.

Храм је изграђен у нововизантијском стилу. Спољни радови су завршени 2004. године, када је одржано прво богослужење, а 2009. на Спасовдан освештао га је епископ бањалучки господин Јефрем.

Црква је живописана техником мозаика. Израда мозаика на порталима и у унутрашњости храма поверена је академском сликару Ђури Радловићу. До сада је осликано око 450 квадратних метара, а остало је још посла око мозаика на око 150 квадрата у доњим деловима, док су куполе са сводовима и олтарска апсида довршене.

За градњу цркве изабран је природни двобојни камен: црвени и жути, травертин увезен с Блиског истока. Куполе храма и звоника покривене су позлаћеним лимом с Урала.

У храм се улази с три стране кроз портале украшене украсима и розетама од белог италијанског мермера. Црква је висока 22,5 метара са звоником на југозападној страни високим 46 метара. У звонику се налазе четири звона тешка више од шест тона, израђена у аустријској фирми „Грасмајер”, као и сат на којем се време подешава из Регулационог центра за европско време у Франкфурту.

Унутрашњост овог храма опчињава посетиоце лепотом мозаика, витражима изнад олтарске апсиде, а посебно иконостасом од ораховине с иконама урађеним у српско-византијском стилу по узору на оне из Сопоћана, Раванице, Манасије, Хиландара…

Изнад иконостаса из олтарске апсиде простором доминира представа Богородице шире од небеса, а у централној куполи Христос Пантократор.

Професор Радловић истиче, у разговору за „Магазин”, како је за унутрашњи изглед овог храма заслужан уигран и стручан тим његових сарадника. Открио нам је и да је његова животна филозофија једноставна: да би живео, мораш да радиш. Не крије да је његова данашња вештина проистекла из заната. Научио је, каже, у младости молерски занат да би живео од свог рада. Упознао је материјале, циглу, креч, малтер, боје и површине. Касније је уписао уметничку школу, па факултет и то све уз рад. А онда је догурао и до места асистента, па професора, тако је ишколовао многе генерације врсних мозаичара.

Визуелна читанка Христовог живота

Посао на изради мозаика у храму у Бањалуци, објашњава, добио је на конкурсу, али тек пошто је владика обишао бројне уметнике који се баве мозаиком.

– Тако је дошао и до Цркве Свете Петке где је видео мозаике које сам радио. Позвао ме је на разговор на којем сам представио део радова и добио благослов за посао. Црква има свој канон где се која представа слика. Владика је дао распоред представа од олтара до улаза – прича Радловић.

Годинама од уклапаних коцкица стварана је слика по слика. И верници пред собом имају „визуелну читанку” из које могу да сагледају Христов цео живот.

Сви мозаици рађени су природним материјалом, тј. позлаћеним коцкицама и муранском пастом произведеним у Венецији.