Сто година је откако је кошарка ступила на тло Србије. То се десило у Основној школи „Краљ Петар Први”. Отац кошарке био је Дем Хајтинг, а код нас ју је, из Америке, пренео Вилијам Вајланд. Био је мисионар Црвеног крста и са њом донео кошаркашку лопту и обруч с таблом која је личила на ауру светаца. У дворишту ове школе направио је саветовање и причу, за нас, о новом спорту. Учесници су били соколи. Тако је кошарка постала део образовања физичке активности. У свему овом и јубилеју велики допринос дао је Братислав Ђорђевић Бата. Сам за себе каже: „Имам само две љубави, породицу и кошарку!” Седамдесет година је активно у њој. У њој је пронашао егзистенцију и пут свог смисленог деловања. „Кошарка без ентузијазма и љубави иде у суноврат. Новац не може да замени давалачки позитивизам”, каже Бата.

Братислав је одрастао на Лиону. Похађао је Шесту београдску гимназију. Професор фискултуре био им је моткаш Булић. Он је у младима развијао спортске активности. Унео је спортски дух у, сада, већ младиће. „Тада наравно није било мобилних телефона, интернета, увек смо били напољу”, вели Бата. „Имао сам велико друштво, а међу њима били су Стипић, Живадиновић, Марјановић (фудбалери) и рукометаш Станковић. И ја сам почео са фудбалом, али сам укапирао да ми не лежи организација игре на великом терену. Цело моје друштво одрастало је на трави и песку. Стасавали смо зими на залеђеном булевару. Имали смо клизаљке са квинтом и маштали да се никад нећемо растати. Остаћемо увек заједно, барем у мислима на ту лепу младост. Мене је привлачило кретање као вид који даје смисао животу.

Занос ка бољем друштву

Касније, он и брат Буца одлазе у Раднички на Црвеном крсту. Ту се живело као у породици. Фамилијарна атмосфера и пунина радости научила их је поштовању према старијима и тренеру. Мушка и женска екипа. Ту је Ранко Жеравица пронашао своју жену, Загу. Сви смо се забављали, а у предвечерњим сатима кружили по шеталиштима. Ту је било много сала. Једна за бокс, друга за шах, рвање, рукомет, планинарску активност... Нисмо били најбогатији клуб у граду, али духом јесмо. Развијали смо се и сазревали као људи. Било је много оптимизма у стварању сопствене индивидуалности. Није било да је ико помислио на сопствено „ја” које се претвара у егоцентризам, већ смо неговали занос ка бољем друштву. Делили сендвиче, износили своје идеје и своје муке. Тренер нам је био узор. Бора Ценић и Владан Марковић су тренирали јуниоре, а Ранко Жеравица сениоре.

Ранко му је највише помогао да пронађе свој животни пут. Инсистирао је да напусти Економски факултет и пређе на ДИФ. Од њега је научио шта је рад и дисциплина и да позиционира играче по персоналним способностима, али и тимски сензибилитет у којем је веома важно дати лопту другом. Од Ранка је преузео да тренер мора бити изузетан по филозофском и психофизичком квалитету. Шта је брзина? Тактика! А од Александра Николића „покрао” је организацију и страст напада и одбране. Напад мора бити рафиниран, одбрана чврста. Сад кад славимо јубилеј кошаркашког века, морамо споменути пет стубова наше кошарке: Небојша Поповић, Бора Станковић, Раша Шапер, Александар Николић и Ранко Жеравица. На њиховим плећима југословенска и српска кошарка нас је прославила у свету. Они су оставили немерљив печат будућим генерацијама, новој енергији која не сме да дозволи да успех престане.

Бата почиње да тренира пионире, затим кадете и најзад јуниоре. Одлази у Марибор, али по њега долази жена Милијана (такође дифовац) и враћа га у Београд. Бата сазрева као учитељ. „Подизати младе”, каже, „најлепша је уметност на свету.” Са сваким играчем приступ је различит и индивидуалан... али и са развијањем тимског осећања. Координација колектива, спајање индивидуалног у тимско залог је успеха сваке екипе. Почетком седамдесетих година прошлог века са Црвеном звездом осваја шампионску титулу Југославије. То је славна петорка: Капичић, Славнић, Симоновић, Цветковић, Вучинић. Нижу успехе и у Европи, али Братислав схвата да тренер у сваком тренутку мора да има спреман кофер за одлазак. Одлази у печалбу. Тренира репрезентацију Ирака, Кувајта, у Дубаију је, Француској, Грчкој... Живот је састављен од промена, свака етапа мора да се докаже новим истраживањем и потрагом за лепотом и успехом. Усавршавање је непрестано. Прва два дела су професионална и волонтерска, а трећи елемент је маркетиншки; предузетништво у стварању профита. Сам каже: „Ја сам од кошарке добио много, много морам и да јој вратим како би она могла да еволуира.”

Тајм-аут је тренутак од једне минуте у којој мораш брзо да мислиш и делујеш. Свака одлука може да упропасти крајњи резултат. То је филозофија где коригујеш и саветујеш и дајеш агенс својој петорци да повећа агилитет. У тим тренуцима глас брзо промукне, а руке лете у сугестијама и објашњавању. Кошаркаши имају висок степен социјалне интелигенције јер су сви образовани, имају факултетске дипломе, читају Достојевског, Толстоја, Набокова... Кошаркаши брзо капирају тренерове сугестије. Некад успешно, некад поразно... Стварност не сме да подлегне монотонији. Прсти и рука испод лакта одлучују о прецизној путањи ка кошу. Рука мисли, писао је Леонардо да Винчи. Миљан Миљанић је то често парафразирао својим фудбалерима... могла би и нога да то учини... да волите лопту као жену... При бацању лопте ка узвишеном обручу не треба ништа мислити, само самог себе опустити кроз ризик. Лопта, тада, иде сама ка метафизици. Зато је кошарка уметност изнад обруча.

Вештина искрености

Бата Ђорђевић има два сина. Први је Милош, предузетник, а други је Александар (Сале Национале). Они настављају мисију очевог ентузијазма да буду, пре свега, добри људи. Бата, мада има осамдесет пет година, и даље не застаје. Свакодневно препешачи неколико километра, уздиже у многим организацијама здравље и излечење нације обичних људи. У дугим шетњама сусреће се са својим мислима и освежава слике и мисли из прошлости богате каријере. Зоран Стефановић, драмски писац, вели за Бату да је право чудо. Виталност и сугестија, али – надасве – саосећај за другог! Зовемо га кошаркашки Цицерон. Својим звонким гласом беспрекорно испољава оралну вештину искрености. Залаже се да Србија буде још здравија, да се не прича о болестима, већ да се улаже у здравље. У децу и старије. Јер се тако рађа нова младост, завет да ће сутрашњи дан опстати и засветлети. Човек не треба да мења свет, већ своју најближу околину. Бити чист на четири лакта највећа је мисија сваког појединца. Хуманизам носи највећи елан.