Sto godina je otkako je košarka stupila na tlo Srbije. To se desilo u Osnovnoj školi „Kralj Petar Prvi”. Otac košarke bio je Dem Hajting, a kod nas ju je, iz Amerike, preneo Vilijam Vajland. Bio je misionar Crvenog krsta i sa njom doneo košarkašku loptu i obruč s tablom koja je ličila na auru svetaca. U dvorištu ove škole napravio je savetovanje i priču, za nas, o novom sportu. Učesnici su bili sokoli. Tako je košarka postala deo obrazovanja fizičke aktivnosti. U svemu ovom i jubileju veliki doprinos dao je Bratislav Đorđević Bata. Sam za sebe kaže: „Imam samo dve ljubavi, porodicu i košarku!” Sedamdeset godina je aktivno u njoj. U njoj je pronašao egzistenciju i put svog smislenog delovanja. „Košarka bez entuzijazma i ljubavi ide u sunovrat. Novac ne može da zameni davalački pozitivizam”, kaže Bata.

Bratislav je odrastao na Lionu. Pohađao je Šestu beogradsku gimnaziju. Profesor fiskulture bio im je motkaš Bulić. On je u mladima razvijao sportske aktivnosti. Uneo je sportski duh u, sada, već mladiće. „Tada naravno nije bilo mobilnih telefona, interneta, uvek smo bili napolju”, veli Bata. „Imao sam veliko društvo, a među njima bili su Stipić, Živadinović, Marjanović (fudbaleri) i rukometaš Stanković. I ja sam počeo sa fudbalom, ali sam ukapirao da mi ne leži organizacija igre na velikom terenu. Celo moje društvo odrastalo je na travi i pesku. Stasavali smo zimi na zaleđenom bulevaru. Imali smo klizaljke sa kvintom i maštali da se nikad nećemo rastati. Ostaćemo uvek zajedno, barem u mislima na tu lepu mladost. Mene je privlačilo kretanje kao vid koji daje smisao životu.

Zanos ka boljem društvu

Kasnije, on i brat Buca odlaze u Radnički na Crvenom krstu. Tu se živelo kao u porodici. Familijarna atmosfera i punina radosti naučila ih je poštovanju prema starijima i treneru. Muška i ženska ekipa. Tu je Ranko Žeravica pronašao svoju ženu, Zagu. Svi smo se zabavljali, a u predvečernjim satima kružili po šetalištima. Tu je bilo mnogo sala. Jedna za boks, druga za šah, rvanje, rukomet, planinarsku aktivnost... Nismo bili najbogatiji klub u gradu, ali duhom jesmo. Razvijali smo se i sazrevali kao ljudi. Bilo je mnogo optimizma u stvaranju sopstvene individualnosti. Nije bilo da je iko pomislio na sopstveno „ja” koje se pretvara u egocentrizam, već smo negovali zanos ka boljem društvu. Delili sendviče, iznosili svoje ideje i svoje muke. Trener nam je bio uzor. Bora Cenić i Vladan Marković su trenirali juniore, a Ranko Žeravica seniore.

Ranko mu je najviše pomogao da pronađe svoj životni put. Insistirao je da napusti Ekonomski fakultet i pređe na DIF. Od njega je naučio šta je rad i disciplina i da pozicionira igrače po personalnim sposobnostima, ali i timski senzibilitet u kojem je veoma važno dati loptu drugom. Od Ranka je preuzeo da trener mora biti izuzetan po filozofskom i psihofizičkom kvalitetu. Šta je brzina? Taktika! A od Aleksandra Nikolića „pokrao” je organizaciju i strast napada i odbrane. Napad mora biti rafiniran, odbrana čvrsta. Sad kad slavimo jubilej košarkaškog veka, moramo spomenuti pet stubova naše košarke: Nebojša Popović, Bora Stanković, Raša Šaper, Aleksandar Nikolić i Ranko Žeravica. Na njihovim plećima jugoslovenska i srpska košarka nas je proslavila u svetu. Oni su ostavili nemerljiv pečat budućim generacijama, novoj energiji koja ne sme da dozvoli da uspeh prestane.

Bata počinje da trenira pionire, zatim kadete i najzad juniore. Odlazi u Maribor, ali po njega dolazi žena Milijana (takođe difovac) i vraća ga u Beograd. Bata sazreva kao učitelj. „Podizati mlade”, kaže, „najlepša je umetnost na svetu.” Sa svakim igračem pristup je različit i individualan... ali i sa razvijanjem timskog osećanja. Koordinacija kolektiva, spajanje individualnog u timsko zalog je uspeha svake ekipe. Početkom sedamdesetih godina prošlog veka sa Crvenom zvezdom osvaja šampionsku titulu Jugoslavije. To je slavna petorka: Kapičić, Slavnić, Simonović, Cvetković, Vučinić. Nižu uspehe i u Evropi, ali Bratislav shvata da trener u svakom trenutku mora da ima spreman kofer za odlazak. Odlazi u pečalbu. Trenira reprezentaciju Iraka, Kuvajta, u Dubaiju je, Francuskoj, Grčkoj... Život je sastavljen od promena, svaka etapa mora da se dokaže novim istraživanjem i potragom za lepotom i uspehom. Usavršavanje je neprestano. Prva dva dela su profesionalna i volonterska, a treći element je marketinški; preduzetništvo u stvaranju profita. Sam kaže: „Ja sam od košarke dobio mnogo, mnogo moram i da joj vratim kako bi ona mogla da evoluira.”

Tajm-aut je trenutak od jedne minute u kojoj moraš brzo da misliš i deluješ. Svaka odluka može da upropasti krajnji rezultat. To je filozofija gde koriguješ i savetuješ i daješ agens svojoj petorci da poveća agilitet. U tim trenucima glas brzo promukne, a ruke lete u sugestijama i objašnjavanju. Košarkaši imaju visok stepen socijalne inteligencije jer su svi obrazovani, imaju fakultetske diplome, čitaju Dostojevskog, Tolstoja, Nabokova... Košarkaši brzo kapiraju trenerove sugestije. Nekad uspešno, nekad porazno... Stvarnost ne sme da podlegne monotoniji. Prsti i ruka ispod lakta odlučuju o preciznoj putanji ka košu. Ruka misli, pisao je Leonardo da Vinči. Miljan Miljanić je to često parafrazirao svojim fudbalerima... mogla bi i noga da to učini... da volite loptu kao ženu... Pri bacanju lopte ka uzvišenom obruču ne treba ništa misliti, samo samog sebe opustiti kroz rizik. Lopta, tada, ide sama ka metafizici. Zato je košarka umetnost iznad obruča.

Veština iskrenosti

Bata Đorđević ima dva sina. Prvi je Miloš, preduzetnik, a drugi je Aleksandar (Sale Nacionale). Oni nastavljaju misiju očevog entuzijazma da budu, pre svega, dobri ljudi. Bata, mada ima osamdeset pet godina, i dalje ne zastaje. Svakodnevno prepešači nekoliko kilometra, uzdiže u mnogim organizacijama zdravlje i izlečenje nacije običnih ljudi. U dugim šetnjama susreće se sa svojim mislima i osvežava slike i misli iz prošlosti bogate karijere. Zoran Stefanović, dramski pisac, veli za Batu da je pravo čudo. Vitalnost i sugestija, ali – nadasve – saosećaj za drugog! Zovemo ga košarkaški Ciceron. Svojim zvonkim glasom besprekorno ispoljava oralnu veštinu iskrenosti. Zalaže se da Srbija bude još zdravija, da se ne priča o bolestima, već da se ulaže u zdravlje. U decu i starije. Jer se tako rađa nova mladost, zavet da će sutrašnji dan opstati i zasvetleti. Čovek ne treba da menja svet, već svoju najbližu okolinu. Biti čist na četiri lakta najveća je misija svakog pojedinca. Humanizam nosi najveći elan.