Необични доживљај авангарде
Један истински медијски џин (РТС), јер у себи садржи историју народа и архивира видео и аудио грађу највреднијих догађаја и личности из две државе, не сме да престане да непосредно учествује у креирању културе, каже Драгомир Зупанц
Драгомир Зупанц добитник је награде „Бранко Вучићевић” на Фестивалу метафилма одржаном крајем прошле године. Свој радни век провео је у Радио-телевизији Београд и, између осталих, режирао серије „Сликарски правци 20. века” (Лазар Трифуновић), „Прилози за историју ЈУ филма и политпорнографију” (посвећени Желимиру Жилнику, Бранку Вучићевићу, Карпу Аћимовићу Години и Душану Макавејеву), као и портрете писаца „Тамо где лозе плачу” (Дневници Б. Пекића) и „Данило Киш, успомене, сећања”. Оснивач је и уметнички директор ревије Дани словеначког филма у Београду.
Шта је то метафилм?
То су филмови огољене структуре, распаковане или демонтиране форме. Реч је о поджанру, снимању „филма о филму”. На овогодишњем фестивалу су се издвајала: „Скривено лице југословенског филма” Дејана Влаисављевића Никта, „Mixtape Project” Невене Поповић и „Радови у току” Милутина Петровића. У првом се минуциозно сецира лик и дело контроверзног филмског ствараоца Јована Јовановића, други је комбинација постојећих документараца с новом музичко-тонском шпалтом, у трећем Саша Радојевић и Милутин Петровић, идејни творци Фестивала метафилма, пред камере доводе свог старијег колегу Драгослава Лазића да им открије скривене детаље из његовог стваралаштва. Досадашњи добитници награде „Бранко Вучићевић” су: Миша Милошевић, један је од водећих заступник алтернативе у Србији, два концептуална уметника, Ненад Париповић и Зоран Поповић, служили су се успешно филмом у реализацији својих радова, Љубомир Шимунић, особен не само због врхунске еротске фотографије већ и по андерграунд филмовима, и најзад Данијела Пурешевић, уредница и телевизијска ауторка, позната по својеврсном погледу на уметност кроз серију емисија „Арт-зона”. На мени додељеној повељи писало је да ми се награда додељује „за необични доживљај авангарде у ћудљивим лавиринтима Балкана”.
Како се сећате Бранка Вучићевића?
Пре свега као личности ван устаљених шаблона, ерудиту, потпуно преданог филму, дизајну и авангарди. Док смо радили на серији „Прилози за историју ЈУ филма и политпорнографију” са уредницом Радмилом Радаковић, хтели смо да кроз лик и дело представимо три значајна југословенска филмска аутора: Жалимира Жилника, Душана Макавејева и Карпа Аћимовића Годину. Међутим, установили смо да их је све повезивао један „лик из сенке”, снажно утичући на естетику и филмски израз све тројице. То је био Бранко Вучићевић. После кратког филма „Липањска гибања” заједно су Жилник и он конципирали дугометражни играни „Рани радови”, филм овенчан Златним медведом на Берлинском фестивалу 1969. Вучићевић је незаменљив сарадник Душана Макавејева у филму „Невиност без заштите”, награђен Сребрним медведом у Берлину. И најзад „Сплав Медузе”, Карпа А. Године, проглашен за најбољи словеначки филм, с којим почиње стваралачка симбиоза између Карпа и Бранка. Тако је четврти филм из серије припао Вучићевићу, о коме су о њему говорила сва поменута тројица, али и млађи аутори чији је он идол био: Борис Миљковић, Горан Гоцић, Милутин Петровић и др.
Бранкова животна сапутница Марија Драгојловић учинила је све да обједини његову писану заоставштину.
Како је телевизија функционисала у своје златно доба?
Златно доба телевизије су седамдесете и осамдесете године прошлог века. Телевизијске станице главних градова република и покрајина деловале су преко савезне институције зване Југословенска радио-телевизија. На том нивоу комисије за разне програме од информативног, спортског, образовног, културног до школског, музичког и забавног, градиле су шему емитовања према значају и бројности гледалишта појединих ТВ центара. Био сам одговорни уредник Забавно-рекреативног програма РТВ Титоград и на савезној комисији учествовао у расподели термина за емисије Недељно поподне, Викенд и Шоу програм. Када добијеш термин за емитовање на ЈРТ гарантована ти је гледаност од пет, шест па и седам милиона ТВ претплатника. Тако је оживела рок сцена, тзв. нови вал, најпознатије музичке групе, „Бијело дугме”, „Рибља чорба”, „Парни ваљак”, наступале су по ЈРТ шеми у најударнијим музичко-забавним емисијама.
ТВ Титоград је успела, у сарадњи са ПГП-ом, да сними шоу и произведе видео-касету „Продавница тајни” са тада тек формираном групом Момчила Бајагића Бајаге, као и „Рок на мору”, сплет хитова група и певача („Кербери”, „Галија”, „Пилоти”, Викторија...), или да пласира аутентичног перформера и музичара Антонија Пушића званог Рамбо Амадеус и његов хит „Жене, жене”, а нешто касније и култну емисију и касету „Хоћемо гусле”.
Деведесетих се распао систем и мноштво малих ТВ станица изашло је на тржиште. Радио сам за ТВ Политику врло гледану „Минимаксовизију” и неке контакт програме. Али гледаност није допирала даље од подручја Београда и заузимала тек делић етра, затрпаног локалним ТВ станицама. Уз оголелу режимску пропаганду и ратнохушкачку кампању ТВ Политика је, и поред Александра Тијанића на челу, завршила као пројект новинског гиганта неспособног да одоли националистичком разбуктавању и штеловању у том смеру јавног мњења.
Вратио сам се на РТС и под уредништвом Николе Нешковића почео да режирам „Музичку слагалицу”. Нешковић је саставио формулу едукативно-забавног квиза, освојио милионско гледалиште и, ево, емисија је недавно прославила 30 година постојања!
Да сте данас још у радном односу, какве бисте емисије, серије из области културе и образовања предложили?
После одласка у пензију сарађивао сам на позив уредница Оливере Панчић и Горице Зарић у Редакцији документарног програма и Трећег канала РТС-а. Емисије из серије „Оне су померале границе”, прве, и „Остави све и читај”, друге, често се репризирају на Трећем каналу. Креативна сарадња са обе врхунске уреднице је престала када је на РТС-у укинуто тзв. ангажовање спољних сарадника.
Мислим да је РТС олако одустао од продукције сопственог играног програма, серија, драма. У Словенији су филмски прегаоци покренули петиције властима да се РТВСЛО обавеже и да део буџета одвоји за снимање играних филмова и ТВ драма. Најважнија национална медијска институција не сме да се сведе само на информативу, пропаганду и опслуживање актуелне власти. Један истински медијски џин, јер у себи садржи историју народа и архивира видео и аудио грађу највреднијих догађаја и личности из две државе, не сме да престане да непосредно учествује у креирању културе и отвара простор филмским и медијским ствараоцима.
Како је дошло до идеје да се организује ревија словеначког филма?
Нас неколико филмских професионалаца окупљених у Друштву београдских Словенаца – Друштву „Сава” желели смо да представимо новији словеначки филм публици у Београду и градовима по Србији. Повезали смо се са Словеначким филмским центром и сваке године селектовали филмове на ФСФ у Порторожу. Кроз ревију словеначког филма прошли су млади, а касније значајни редитељи, Мартин Турк, Уршка Менарт, Владо Шкафер, Барбара Земљич. Преко садржаја њихових филмова сазнавали смо новонастале проблеме осамостаљене државе: избрисане држављане, отпор према избеглицама или прогон ЛГБТ заједница.
Следеће године обележавамо јубилеј, десет година постојања . На првој 2015. приказан је на отварању „Вештачки рај” Карпа А. Године, који као сценариста и дизајнер потписује Бранко Вучићевић. Били су присутни Желимир Жилник и Душан Макавејев. Комплетна четворка из серије „Прилози за историју ЈУ филма и политпорнографију”.
Дипломирали сте код Александра Саше Петровића. Како се њега сећате?
Задесио сам се у Пули чувене 1965. године, када су на Фестивалу југословенског филма приказани превратнички филмови Александра Петровића, Ватрослава Мимице, Душана Макавејева, Живојина Павловића и Пурише Ђорђевића. Био је тада установљен термин нови филм и ми, тада млади критичари, почели смо да здушно хвалимо филмске поступке и садржаје лишене патетике и идеолошког набоја. Десило се да упишем режију на Академији за позориште, филм, радио и телевизију 1967, и то у класи професора Александра Петровића. Нисмо га баш често виђали на часовима јер је избивао по светским фестивалима, али нам је заузврат ширио видике и преко већ увелико славних уметника уводио у европски филм. Његов систем и естетику у стварању филма о сликару Добровићу применио сам у серији „Сликарски правци 20. века”. У издању Минерве изашла је 1968. књига Мајстор и Маргарита Михаила Булгакова. Потпуно ме је обузела дубина и сликовитост Булгаковљеве прозе. Петровић је већ имао прво издање на италијанском и ја сам му дао мој примерак ради поређења. Премијера филма „Мајстор и Маргарита” Александра Петровића, насталог 1972. године, поклопила се с почетком суђења његовом студенту Лазару Стојановићу због филма „Пластични Исус”. Пошто је дипломски рад оценио десетком, професор Петровић је избачен с академије. Више деценија касније филмови оба аутора, „Пластични Исус” и „Мајстор и Маргарита”, дочекали су пуну сатисфакцију и заузели високу позицију у историји филма.
