Бранко Балетић – Уби ме прејака слика
Глумци и глумице су најбоља деца коју смо икада имали: они покушавају да нас пробуде кроз игру, терају нас да размишљамо, да сањамо, да дишемо дубоко, и на крају да будемо бољи него што јесмо
На додели признања Удружења филмских уметника Србије (УФУС) за 2023. годину, одржаној средином децембра у београдском Аеро-клубу, редитељ Бранко Балетић је добио највећи аплауз од својих колега, не само као добитник награде за животно дело већ и због онога што је тада рекао о тужном стању наше биоскопске мреже. Неуморни друштвени активиста није могао ни овом приликом да прећути оно лоше што је запазио у граду у којем је рођен, где је одрастао и стицао прва филмска искуства.
Зашто сте тако емотивно реаговали кад сте поменули београдске биоскопе и како би то УФУС могао да помогне?
Дошао сам у Београд да примим ово високо признање од својих колега (узгред, неку другу награду нити би ми Србија дала, нити бих је ја, да се то ипак деси, примио), од удружења чији сам члан дуже од 50 година. УФУС се није обрукао ни на један начин током тог периода; напротив, без резерве се бринуо о својим члановима и дао велики допринос решавању многих проблема српске културне сцене, а и шире. Шетајући Београдом обишао сам некадашње биоскопске сале – Јадран, Козара, Партизан, Космај, 20. октобар, нема трага од њих. На вратима биоскопа Звезда решетке. Помислих, можда би било боље да се налазим са оне стране решетке сале у којој смо некада Горан Марковић, Срђан Карановић, Слободан Шијан па и ја међу осталима дочекивали од 200.000 до 300.000 гледалаца. Пролазници су могли помислити да је сузу у мојим очима изазвала београдска кошава, али не! То из мене цури одјавна шпица. Можда се трагични усуд ових биоскопа крије у њиховим именима? Замолих своје младе колеге да поведу широку друштвену акцију: повратак биоскопа, повратак публике, како Београд не би био град разваљених биоскопа.
Као редитељ неких од култних југословенских филмова, део ондашње културне сцене, али и отворени критичар малограђанштине, снобизма и квазиинтелектуалне елите, „шездесетосмаш” и вечити „бунтовник с разлогом”, да ли бисте рекли да су изазови с којима су се тада суочавали филмски ствараоци били битно другачији него ови данас?
Културна сцена Југославије била је далеко шира него данас у ексјугословенским државама, иако и данас постоји сарадња између нас, људи филма на заједничком културном простору. Највиталнији део чудесне југословенске кинематографије био је српски филм. Ми тада нисмо могли ни слутити да ће 40 година касније ситуација бити лошија него у наше доба: с једне стране противно континуитету прекида се функционисање такозваног кинематографског круга који чине сви елементи, почевши од филмских школа, производње, дистрибуције, приказивача, Филмског центра, односно начина финансирања, па до закона о кинематографији и кровног закона о култури. Стога ми се чини да смо ми стварали у бољим условима него наше колеге данас. С друге стране, снима се доста и мада немам пуни увид у квалитет, оно што сам видео професионално је урађено. Па ипак, чини ми се да ти остварени пројекти немају пуни контакт са стварношћу, нити критички однос према свему што нас окружује и што нам се дешава, а то је заправо било оно што је моју генерацију красило и привлачило публику у сале.
Били сте један од оснивача „Београдског културног круга” 1992. године и, према сопственим речима, сарађивали са „храбрим људима који су се у опасним временима усудили да мисле другачије”. У којој је мери таква храброст успела да опстане у филмовима, књигама, драмама и другим уметничким делима која настају данас? Шта је то што одређује данашњег интелектуалца?
Није реч о некој посебној храбрости, већ само о промишљању света у којем живимо, и разуме се одговарајућој реакцији кроз дела која стварамо. Интелектуалац је онај човек који има сопствену слику о том свету. Ту слику му не формирају новине, телевизија, мреже, портали, политичке партије или црква, већ он сам, и она ће бити утолико тачнија уколико он има више информација, а тиме и мању могућност погрешног расуђивања. Остало је питање менталне мапе и активитета, дакле – бити грађанин. Многи мисле да су самим тим што су чланови ове или оне партије, или црквене организације, испунили своју грађанску дужност. Зато и животаримо у овој регионалној мртваји. Тешко је играти главну улогу у сопственом животу, али можемо бар неку значајну, самосвојну ролу, или на крају бар упечатљиву епизодну. Бити статиста са задатком у туђим животима недостојно је сваког грађанина, а бити грађанин у пуном значењу те речи највећа је храброст и одговорност према себи, породици, послу који обављате и друштву у којем живите. Размишљајте о томе.
Млађе генерације вас знају као редитеља, сценаристу и продуцента, али били сте и рели-возач, учествовали у неколико аутомобилских експедиција у Африци и Азији (међу којима и оној на Килиманџаро), чак као каскадер мењали Драгана Николића у „Националној класи”. Која љубав се прва родила, према филму или према аутомобилима?
Подсетићу вас да су филм и аутомобил измишљени готово истовремено, крајем 19. века, повезује их покрет, односно кретање. Осим тога, филмско платно има исти облик као и ветробран – шофершајбна на аутомобилу. Слике света које сам видео и доживео седећи за воланом су још снажније и узбудљивије од фиктивних слика у мојим филмовима, али заједнички им је именитељ да ме испуњавају и боле до неиздржа. Кад ме већ питате о „првим љубавима”, додао бих и нешто лично, у вези с овом новинском кућом: Политикин забавник је био најлепша и најважнија играчка у мом детињству! Тако је почела игра.
С којим сте колегама највише радили, које глумце посебно памтите као ликове у својим филмовима?
Филм је у извесном смислу и колективни чин. Замислите када стотинак људи предано делује у оквиру својих професија и тако од пет до шест недеља заједнички истрајавају ка истом циљу, да направе добар филм. Искуство са сарадницима је нешто најбоље током каријере, без обзира на то да ли сам био продуцент, редитељ или сценариста у филмским пројектима. Чини ми се да је моја генерација више сарађивала међусобно, лишена сујете, него данашњи уметници. Ипак, издвојио бих глумце и глумице као најснажнији сегмент сјајне југословенске кинематографије: они су најбоља деца коју смо икада имали. Нека се љуте на мене због тога што их називам децом, али реч је о томе да трчећи из лика у лик, из карактера у карактер, из једне ситуације у другу, покушавају да нас пробуде кроз игру. Терају нас да размишљамо, да сањамо, да дишемо дубоко, и на крају да будемо бољи него што јесмо, а све то кроз чаробну, на око дечију игру која нам очајнички недостаје. Од стотину сјајних, овом приликом издвојићу Драгана Гагу Николића. Створен је мит о урбаном шмекеру, страшном швалеру, мангупу, а заправо је био меланхолик и мудрац много ближи Попају из Балкан експреса него Флојду из Националне класе, а завршио је као Џими Барка убијен у пољском ве-цеу у филму Кад будем мртав и бео. Ето, то је та игра великих глумаца: Гага Сократ с београдских улица.
Када сте се и зашто преселили из Београда у Црну Гору и како је то утицало на ваш однос према филму?
Место боравка не може утицати на однос према филму. Себе сам увек сматрао грађанским активистом, што год ко мислио о томе. Тако једне туробне године постао сам први председник Матице црногорске у Београду. Једноставно, отац и мајка су ми Црногорци, као и обе баке и деде. Да несрећа никада не долази сама, и жена ми је била Црногорка – ја сам њу волео зато што је била сјајна и креативна жена, а не због националног порекла. Нисам, дакле, испуњавао услове да будем Србин, а нарочито не велики Србин, што се тада ценило више од дипломе и стваралачке енергије. Уследили су неки мрки погледи, прекори, и тако то, да не набрајам даље. Оставим све, напуним резервоар и стиснем гас до даске, те сада живим у једном селу између Подгорице и Даниловграда. Мала кућа с двособном гаражом, тј. радном собом. Сматрам да човек треба да се бори за своја грађанска права тамо где живи. Тако сам сада сеоски активиста, знате оно, лоша инфраструктура... Прво сам заменио сијалице, затим гумице на чесмама и редовно чистим испред куће. Тако почињу промене: крените од себе. Ето јединог савета који могу дати.
Како сте ушли у свет седме уметности, шта је утицало да јој посветите остатак живота и да ли сте икада дошли у искушење да је напустите?
Све што је у вези с филмом никада ми није тешко падало. Сетим се повремено својих сјајних професора на београдској академији. Поред разних области које су покривали, сви заједно предавали су најважнији предмет – етику. То ме учврстило у уверењу да без обзира на проблеме с којим се суочим, било као професор или редитељ, нема скидања ноге с гаса!
Кажу да редитељ сваки филм воли једнако као родитељ своје дете, па ипак, да ли бисте неки издвојили и да ли бисте, из ове перспективе, неки другачије снимили?
Тачна је та поредба деце и филмова, бар у мом животу. Па ипак, све победе и сви сјајни порази, све медаље, награде, аплаузи, све радости па и филмови полако бледе. Остају само ћерке.
На чему сада радите, имате ли (још) неку неостварену жељу, неснимљени филм, недовршени сценарио?
Сваке ноћи сањам нове пројекте, месецима седим у монтажи, рециклирам документарне филмове великих мајстора и тако од архивских материјала реализујем нове телевизијске документарне серије. Добро је то за културу сећања.
Ваше богато животно искуство, успешна каријера и познанства с некима од најсјајнијих креативних умова готово да призивају ово питање: шта бисте саветовали младим редитељима, а шта новој филмској публици?
Када смо завршавали академију, питали смо професора драматургије, чувеног Ратка Ђуровића, како да му се захвалимо на оном што нас је научио. Рекао је: „Децо, кад год можете, ма где били, отварајте обданишта, школе, факултете. Ако нас ишта уништи, то ће бити незнање.” Ја бих додао: отварајте и биоскопе, као последње место за промишљање света у којем живимо. Питали су ме студенти 1999. године: „Професоре, шта ће бити с нама?” Још им нисам одговорио. Уби ме прејака слика.
