Увек има наде

Има човек своје и спољашње и унутрашње лице. Нису она независна једно од другога. Спољашње лице види свет. Унутрашње лице види човек.

Човек себе најбоље познаје. У тајну његову успевају да проникну само они који су му блиски, који настоје да га што боље упознају. Могу само донекле да докуче; нико не може до краја да досегне. Не може ни мајка, ни његова „друга половина”, нико… Јер, сваки човек је особено биће. Он из „тајне” своје осмишљава пут живота свога. Зато што свако мора имати свој пут.

Унутрашње лице човека је његов карактер – условљен оним чему је он посвећен, чему тежи и чему се нада. То је одраз његовог духовног бића. Али, оно не остаје невидљиво, оно се пројављује и кроз спољашње лице човека, а унутрашње и спољашње лице човека показују – личност.

Каква вера, таква нада

Човека води његово духовно биће. Човек иде даље зато што се нада. А нада се зато што верује. Каква вера, таква нада. Вера води у знање, а знање у остварење. Вера је темељ наде.

Човек живи у нади, која га носи кроз живот. Уколико изгуби наду, он пада у очајање, а очајање води у смрт. Платон записује: „У сваком од нас је очекивање које зовемо нада.” А његов ученик Аристотел каже: „Нада је сан будног човека.”

Увек се нечему надамо, били тога свесни или несвесни. Надања наша бивају посебно изражена када смо пред неким новим почетком, када се нађемо пред каквим изазовом, када предузимамо неко важно дело, када ступамо у нешто ново...

Људи не откривају увек своја надања. Али зна се да има повода и ситуација када сваки човек има неку своју наду. Тако је, рецимо, приликом рођења детета, приликом склапања брака, приликом поласка на неки важан пут и приликом предузимања каквог важног животног подухвата.

Има човек надања и невезано од тих крупних повода и догађаја.

Надања су човекове нити у времену. Зато је постало уобичајено да се људима за сваку нову годину пожели оно до чега је њему највише стало, за шта се претпоставља да се и он сам томе нада. Исказаним жељама ближњих, у човеку се поткрепљује нада. Разумног човека нада подстиче да се потруди да буде – бољи човек. Такав човек своје наде у новој години поткрепљује обнављањем себе. У новој години он види најпре себе „новог”, па тек онда оно ново чему се нада. 

Нада се дефинише као став поверљивог ишчекивања нечега за шта се верује да се може испунити. То је уверење да може доћи до остварења циља којем се тежи.

И вера и нада су урођени дар човека. Јер, оне носе и воде човека. Без њих човек би остао у чамотињи, и брзо ишчезао из овога света. Дете, откад се роди, иако тога вероватно није свесно, има наду; шири ручице и гуче да би га мајка узела и нахранила. Тражи, надајући се да ће добити.

Црква православна установила је празник: Свете мученице Вера, Нада и Љубав и мајка им Софија (30/17. септембра), у спомен на мајку и три њене ћерке, које су живеле у Риму за време владавине цара Адријана. Мајка је ћеркама имена наденула по трима хришћанским врлинама. А и њено име има значење једне од највећих врлина – мудрост. Све три ћери (Вера – 12, Нада – 10 и Љубав – 9 година) 137. године пред злочестивим царем непоколебљиво, по цену (земаљског) живота, исповедале су веру у Господа Исуса Христа. Због тога су, пред очима мајке своје, после мучења, посечене мачем. Софија, мати њихова, три дана након тога скончала је на њиховом гробу.

Тако су крвљу и жртвом њиховом потврђене темељне и највише људске, хришћанске врлине: вера, нада и љубав, вођене мудрошћу.

Од тих врлина плете се најлепши венац који човек може задобити. 

Док је света и века, има наде. Само треба уважавати прилике у којима се нађете. Отуда код Бугара пословица: „Ако ти се земља љуља, држи се за небо.”

Ако си с Богом, чега се бојиш

Човек осећа да је сам за себе слаб, како Његош рече, „једна сламка међу вихорове”, трун један у васиони. Па стога тражи ослонац. За духовно просветљеног човека то је, пре свега, Бог. Зато патријарх српски Павле казује: „Ако си са Богом, чега се бојиш; ако ниси с Богом, чему се надаш?!”

Нада је условљена психо-физичким и менталним стањем човека, надасве његовим духовним узрастом. Млад човек жуди да се оствари у животу; ношен младалачком енергијом, он размишља како да оствари оно што жели; његове мисли више су заокупљене тражењем пута и изналажењем прилика који ће му омогућити долазак до циља, него препрекама на том путу. Код старијих људи, с нагомиланим искуством, који се приближавају крају животног пута, израженији је страх – страх од непознатога.

Отуда овакво запажање: Млад човек се нада, стар човек страхује.

А и кад страхује, човек се нада.