Епи­де­ми­о­лог ме­ђу ко­шни­ца­ма

Др Ро­до­љуб Жи­ва­ди­но­вић, да­нас пред­сед­ник Са­ве­за пче­лар­ских ор­га­ни­за­ци­ја Ср­би­је, пам­ти ка­ко је још као ма­ли де­чак, у се­лу Жит­ко­ву, по­ред Алек­син­ца, пра­тио сва­ки ко­рак де­де Дра­го­сла­ва ко­ји је бри­нуо о ко­шни­ца­ма, не­гу­ју­ћи пче­ле. Би­ло је то дав­но, пре ско­ро 50 го­ди­на.

Али 1992. го­ди­не де­да је пре­ми­нуо, па је пче­ли­њак мо­рао да пре­у­зме Ро­до­љуб, ко­ји је упра­во та­да упи­сао сту­ди­је ме­ди­ци­не. Ле­то је бру­цош ис­ко­ри­стио да што ви­ше на­у­чи о пче­лар­ству, што та­да ни­је би­ло ла­ко јер је би­ло ма­ло при­руч­ни­ка на ту те­му, али имао је прак­тич­но зна­ње ко­је је сти­цао уз де­ду. У на­сле­ђе је до­био бри­гу о осам ко­шни­ца.

Да­нас Жи­ва­ди­но­вић бри­не о 60 ко­шни­ца и ма­шта да их бу­де сто­ти­ну, јед­ном, ка­да се пен­зи­о­ни­ше по­сле ду­го­го­ди­шњег ста­жа у Здрав­стве­ном цен­тру Алек­син­ца, где ра­ди као ле­кар, епи­де­ми­о­лог.

– Ма ко­ли­ко то чуд­но зву­ча­ло, не мо­гу да раз­два­јам пче­лар­ство и епи­де­ми­о­ло­ги­ју у свом жи­во­ту. Обо­жа­вам при­род­не и ло­гич­ке за­ко­не, ко­ји­ма оби­лу­ју обе гра­не: ме­ди­ци­на и пче­лар­ство. При­ро­да је чу­до и сма­трам да без по­зна­ва­ња ње­них за­ко­на жи­вот уза­луд тра­ћи­мо, јер не мо­же­мо по­сти­ћи лич­ну сре­ћу – ка­же за „Ма­га­зин” др Жи­ва­ди­но­вић.

Пред­но­сти апи­те­ра­пи­је

От­кри­ва да је мо­гу­ће гле­да­ти у пче­ли­ње очи (има их пет) и да то де­лу­је сми­ру­ју­ће на чо­ве­ка. За ње­га не­ма ни­чег при­влач­ни­јег од се­де­ња у кру­гу ко­шни­ца и уди­са­ња ма­гич­ног ми­ри­са. По­себ­но су при­јат­не и ко­ри­сне апи­ко­мо­ре у ко­ји­ма мо­же­те да уди­ше­те ва­здух из ко­шни­це. До­да­је да су Ру­си до­ка­за­ли да спор­ти­сти­ма при­ја бо­ра­вак у апи­ко­мо­ри у па­у­за­ма на­пор­них утак­ми­ца и ме­че­ва. Жи­ва­ди­но­вић је, ина­че, при Ми­ни­стар­ству здра­вља Бу­гар­ске за­вр­шио еду­ка­ци­ју за апи­те­ра­пе­у­та. Жао му је што апи­те­ра­пи­ја код нас још ни­је одо­бре­на.

Ис­ти­че број­на на­уч­на ис­тра­жи­ва­ња о би­о­ло­шким вред­но­сти­ма пче­ли­њих про­из­во­да, ко­ја са­мо по­твр­ђу­ју већ по­зна­та на­род­на ис­ку­ства.

– Мед је нај­бо­љи при­ја­тељ сто­ма­ка јер по­ред хран­љи­во­сти оби­лу­је и про­би­от­ским бак­те­ри­ја­ма, од­ли­чан је за трет­ман деч­јег про­ли­ва. У Ве­ли­кој Бри­та­ни­ји он је пр­ви лек про­тив ка­шља код де­це. Мед по­ди­же ни­во ан­ти­ок­си­да­тив­них ма­те­ри­ја у ор­га­ни­зму као што су Це-ви­та­мин и бе­та ка­ро­тин: та­кав ефект ме­да по­ве­ћа­ва ап­сорп­ци­ју тих ма­те­ри­ја из хра­не, та­ко да је до­бро у сва­ко је­ло на кра­ју ку­ва­ња до­да­ти ка­ши­ку ме­да. Ка­ши­ка ме­да у те­сту за хлеб одр­жа­ће га ду­же све­жим.

На­бра­ја да­ље: мед по­ма­же бр­зом за­це­љи­ва­њу ра­на, шти­ти зу­бе од ка­ри­је­са. Мле­ко су­зби­ја раз­вој про­би­от­ских бак­те­ри­ја у на­шем сто­ма­ку, али ка­да му до­да­те мед, бак­те­ри­је поч­ну да бу­ја­ју. Ако ме­со пре пе­че­ња пре­ма­же­те ме­дом или со­сом ко­ји са­др­жи мед, не ства­ра­ју се кан­це­ро­ге­ни ами­ни на ме­сту где ме­со „за­го­ри”, а ме­со бу­де и мек­ше и уку­сни­је.

Др Жи­ва­ди­но­вић на­во­ди и да не­су­ше­ни све­жи по­лен и пер­га та­ко­ђе оби­лу­ју про­би­от­ским бак­те­ри­ја­ма, па за­то мо­гу да за­шти­те слу­зо­ко­жу ди­ге­стив­ног трак­та.

– Уз ка­ши­ку ба­гре­мо­вог ме­да, у са­ту пре спа­ва­ња сва­ког да­на, по­чи­ње­те да мр­ша­ви­те, а овај на­чин кон­зу­ми­ра­ња ме­да сма­њу­је ни­во хо­ле­сте­ро­ла и ше­ће­ра у кр­ви.

О пче­ли­ња­ку у Жит­ко­ву бри­не чи­та­ва по­ро­ди­ца. Сем су­пру­ге Та­ње, по­вре­ме­но до­бро до­ђе по­моћ си­на Ан­дри­је ко­ји сту­ди­ра ма­те­ма­ти­ку на Кем­бри­џу (за ко­ји је до­био сти­пен­ди­ју) и ћер­ке Мла­ђа­не, фи­ло­ло­га по за­ни­ма­њу, ко­ја још тра­га за по­слом у стру­ци.

Ро­до­љуб се од­лу­чио за те­жи на­чин пче­ла­ре­ња по пла­ни­на­ма, па об­ја­шња­ва:

– Ко­шни­це се­лим на ба­гре­мо­ву, ли­вад­ску и шум­ску па­шу ка­ко би по об­рон­ци­ма Ја­стреп­ца, Ра­дан пла­ни­не и Вла­си­не пче­ле опра­ши­ле што ра­зно­вр­сни­ји биљ­ни ме­до­но­сни свет. Ти тре­ну­ци бо­рав­ка та­мо за­јед­но с пче­ла­ма не­ма­ју це­ну. Та­да осе­ти­те да је мед за­пра­во спо­ред­ни про­из­вод пче­ла­ре­ња.

За ње­га је пче­лар­ство спас од при­сил­ног и убр­за­ног уда­ља­ва­ња од при­ро­де.

– Не ви­дим бо­љи на­чин за при­бли­жа­ва­ње не­ка­да­шњем мир­ном на­чи­ну жи­во­та од пче­лар­ства, ко­је је скуп при­род­не ло­ги­ке, ми­ра и спо­кој­ства. Имам осе­ћај да се по­но­во ро­дим ка­да из ди­ги­тал­не џун­гле да­на­шњи­це сту­пим у пче­ли­њак. Ми­рис при­ро­де, ме­да, по­ле­на, про­по­ли­са, во­ска, ми­рис сло­бо­де, ми­ра и спо­кој­ства. Од свих про­из­во­да у тр­го­ви­на­ма, са­мо пра­ви мед у се­би не­ма штет­не кон­зер­ван­се, ади­ти­ве… Ба­гре­мов мед нам, на при­мер, до­ла­зи ди­рект­но из ба­гре­мо­ве шу­ме ко­ју ни­кад ни­ко ни­је пр­скао хе­ми­јом ни­ти ђу­брио ве­штач­ким ђу­бри­ви­ма. Пче­ле су оба­ви­ле чи­тав тај про­цес при­род­ног кон­зер­ви­ра­ња за нас. То је пра­ва бла­го­дет о ко­јој рет­ко раз­ми­шља­мо.”

Бор­ба са фал­си­фи­ка­то­ри­ма

На пи­та­ње да ли по­сле то­ли­ко го­ди­на ис­ку­ства у пра­вље­њу ме­да мо­же да пре­по­зна пра­ви при­род­ни пче­ли­њи нек­тар, до­би­ја­мо нео­че­ки­ва­ни од­го­вор:

– Углав­ном мо­гу да пре­по­знам ка­кав је мед, али ако пре­ва­ран­ти по­ме­ша­ју пра­ви с ла­жним ме­дом, мо­гу да по­гре­шим. Чак ни тра­ди­ци­о­нал­не ме­то­де, ана­ли­зе не мо­гу да утвр­де ка­кав је мед. При­род­ни мед мо­гу не­по­гре­ши­во да из­дво­је сам ино­ва­тив­не ме­то­де у са­вре­ме­ним ла­бо­ра­то­ри­ја­ма.

Под­се­ћа и да је Ср­би­ја би­ла пр­ва зе­мља у све­ту ко­ја је офор­ми­ла ино­ва­тив­ну акре­ди­то­ва­ну ме­то­ду за ана­ли­зу ме­да. Али, чим је по­че­ла да ра­ди, ова ла­бо­ра­то­ри­ја је опљач­ка­на. Ни по­сле го­ди­ну да­на ис­тра­га ни­је за­вр­ше­на, от­кри­ва са­го­вор­ник. На­ши пче­ла­ри са­да ра­де на об­но­ви ра­да ла­бо­ра­то­ри­је ка­ко би ели­ми­ни­са­ли ла­жни мед. Јер кон­тро­лом од пре го­ди­ну да­на утвр­ђе­но је да се на ра­фо­ви­ма срп­ских тр­го­вин­ских рад­њи про­да­је ве­ћи­ном ла­жни мед и да га има чак 80 про­це­на­та.

У ме­ђу­вре­ме­ну, пче­ла­ри су по­ди­гли по­гон за па­ко­ва­ње соп­стве­ног брен­да под име­ном „Наш мед” у Ра­чи. Ту мо­гу да скла­ди­ште мед ко­ји се за са­да кон­тро­ли­ше у ино­стран­ству.

Ср­би­ја има ви­ше од ми­ли­он и по ко­шни­ца

– По про­из­вод­њи ме­да у ре­ги­о­ну пред­ња­чи Ма­ђар­ска, а иза ње је Ру­му­ни­ја. Ср­би­ја је та­ко­ђе зна­ча­јан про­из­во­ђач ко­ји го­ди­шње на тр­жи­ште из­ба­ци пет до 12.000 то­на, за­ви­сно од кли­мат­ских усло­ва у ко­ји­ма пре­зи­мља­ва­ју пче­ле. Зва­нич­но Ср­би­ја има ви­ше 1.600.000 ко­шни­ца о ко­ји­ма бри­не око 18.000 пче­ла­ра. Број ко­шни­ца сма­њу­ју ду­го­трај­не су­ше као и ду­ги ки­шни пе­ри­о­ди. Сем кли­ме, нај­ве­ћи не­при­ја­тељ пче­ла је про­лећ­ни мраз. А ка­да су при­но­си ма­њи, при­род­ни нек­тар по­ску­пљу­је – ка­же Жи­ва­ди­но­вић.